ЈОШ У НАМА ЖИВИ КУЛТ КАРАЂОРЂА: Интервју - Радомир Уљаревић песник и издавач

ГЛАВНИ уредник у издавачким кућама у Црној Гори - "Октоих" и "Штампар Макарије", Радомир Уљаревић, окитио се на празник државе Србије у Београду Сретењским орденом трећег реда. Он је ове године из руку председника Србије Александра Вучића добио вредно признање и уз пуно емоција вратио се у Подгорицу.

В.К.

У разговору за "Новости" каже да носи осећај зачуђености и сумње да ли је уопште достојан тако високе почасти. На констатацију да, као и Видовдан, и Сретење Господње има посебно место у српској историји, а на оцену да је ушао у ред значајних Срба који се ките овим одличјем, каже: - Празници које помињете, и Видовдан и Сретење, понајвише се славе у Црној Гори и на Косову. Помињете значајне Србе одликоване Сретењским орденом - чини ми велику част да примим орден, и чињеница да су у прошлим годинама међу одликованим тако драгоцене личности, пред чијом уметношћу се клањамо: Кустурица, Ковачевић, Хандке...

Бити Србин у Црној Гори донедавно није било баш исплативо у време бившег режима.

- Бити Србин није било исплативо, ни овде ни тамо, нити игде на свету. Ни раније ни касније. И неће ни бити. И нико није био Србин ко је имао у виду тај критериј исплативости. Србин је онај ко се тако осећа, али постоје и Срби који се тако не осећају. У томе је црногорска посебност. И систем за који кажете да је отишао - није отишао, а пут који је, како кажете, тај систем кројио, скројен је по мери Секуле Дрљевића. Важно је да је тај систем неким Божјим чудом заустављен у намери да из Црне Горе физички искључи српски народ. Тај народ је већ био добио улогу жртве у некој овдашњој олуји или овдашњем мајдану, и то је речено са највиших адреса.

Колико су данас људи у Црној Гори свесни значаја овог празника?

- Важности овог празника свесни су сви Срби ма где живели. И не само Срби. Колико год се они који прекрајају историју трудили, Сретење сва та непочинства ресетује, и обнавља културу сећања. Сећајући се Сретења, Срби се сећају сами себе.

Где је данас Карађорђе у животу Црне Горе?

- Српска црква и српски народ створили су Црну Гору - то је у основи црногорске државе, и неупитна је државотворност српског народа, независно од тога што се он био определио да живи у заједници са Србијом. Нажалост, постало је уобичајено да људи на Црну Гору гледају кроз призму пропагандних механизама, сада већ бивше власти, која се одрицала и Карађорђа, и самог Његоша, али Његошев култ и култ вожда Карађорђа овде је, као и раније, и те како жив. Истина, неки властодршци су преправљали споменике својих предака да би им посмртно одузели одликовања - Карађорђеву звезду и Обилића медаљу, али то су ипак екстремисти каквих има свугде и увек.

Колико су данас близу или далеко Црна Гора и Србија?

- Веома близу, ту - преко прага. Те две државе са Републиком Српском чине јединствен културни простор, то су државе утемељене на Косовском миту, а у његошевском духу, у духу српског језика, уједињене у корену, у знаку одабира царства небеског (да или ћеш царству небескоме!). Том народном песмом Вук отвара српску-хо - мерску епопеју, али буквално читање чини крајње баналном ову матафору, појмљиву само у кључу жртве. Та песма јасно указује да је највећи трагед - читав један народ!

Ове године навршава се двадесет година од одбране српског језика у Црној Гори.

- Није било никакве одбране језика, јер језик је нападнут на начин да тај напад не потребује и одбрану, јер тај процес је сам себе појео, ти нови језици су трајали колико мачки муж, то су били пројекти првобитне акумулације капитала, јер распадао се један систем, и то је било време за праву пљачку без ризика од казне. Најбоља одбрана српског језика био је покушај прављења новог, на начин што би се деформисао српски језик, али та деформација је само произвела лакрдију... У том недобу су се сетили да су и светиње створене за пљачку, и са материјалних добара су прешли на пљачку језика, и духовних вредности. И, у народу се тако каже, побили су се на нос.

Кад смо већ код деформације језика, кудикамо је опаснији новоговор, такозвани језик родне равноправности, који се намеће декретом, и у Црној Гори и у Србији.

- Испада да они који нису за увођење тог родног језика, нису за равноправност полова, то двоје треба разликовати. Велико чудо је да су они који су устали у одбрану српског језика, застали на овој кривини иза које се крије права опасност! Попис ће, верујем, показати да више од половине становништва у Црној Гори говори српским језиком. Али поред свег разума, и поред свих аргумената, плашим се да ће мањински језик и даље бити званични, а већински ће и даље бити проказан, и даље систематски прогањан.

А Косово? Бивша власт одрекла се свете српске земље.

- За Црну Гору и Црногорце Косово је светиња, и онај литијски поклич - не дамо светиње значи исто што и - не дамо Косово, ко то није разумео неће разумети шта су значиле литије - као што је митрополит црногорски чувар пећког трона, тако је и Црна Гора чувар Косовског завета. То је Његошево завештање. Власт се одиста одрицала Косова, али то нико озбиљан не узима за озбиљно, па ни они који га се декларативно одричу, чим пођу кући, иза ћошка рецитују: "Ој, Косово грдно судилиште..." Усудио бих се рећи да у српском народу има један проценат оних који желе да промене идентитет, одричући се онога што јесу, и што су били... То је као кад се неко одриче хлеба. Има прича о томе да су се неки одрицали и ваздуха, и заклињали се да неће дисати. И издржали су готово читав минут. А Косово је хлеб и ваздух (Вас дух), и Црна Гора без Косова, то је као тело без душе. И, према томе, Црна Гора није напуштала Косово, боље је питање кад ће се вратити себи они који су га се одрицали... али ова питања су у надлежности митрополита Петра Другог, он је као трагични јунак косовске мисли показао да косовска мисао значи - васкрсење. Он јесте трагични јунак, али косовска мисао није трагична, она је сасвим супротно - радосна, обновитељска, воскресавајућа... Они који се одричу Косова, одричу се Његоша, одричу се класичне Црне Горе, одричу се себе, својих предака, и тиме своје потомке предају оном проклетству, које се бори против српске цркве, а та борба је сваки пут у историји завршила воскресењем косовске мисли.„

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације