БОЖЕ ПРАВДЕ НА ПРВОЈ МОДЕРНОЈ ОЛИМПИЈАДИ: Српска делегација је 5. априла 1896. доживела овације у Атини а нису је чинили спортисти

СРПСКА застава завијорила се пре тачно 127 година, 5. априла 1896, на отварању првих модерних Олимпијских игара у Атини, иако Краљевина Србија није имала своје спортисте на такмичењима.

vikipedija

Упркос томе она је имала посебан статус земље-учеснице јер је Олимпијади дала делегата највишег ранга самог краља Александра Обреновића. Ађутант му је био мајор Живојин Мишић, будући српски војвода.

Спорт је у време обнове Олимпијаде био много више од игре. Присуство и подршка Олимпијским играма од владара Србије, "балканског Пијемонта" националног ослобођења, дало је овом спортском догађају огроман међународни значај.

У тренутку када су грчки краљ Ђорђе и српски краљ Александар изашли у ложу стадиона у Атини, где се међу осталима вијорила и заства Србије, проломиле су се овације и одсвирана је химна "Боже правде". Све грчке новине су на насловним странама извештавале о подршци српског краља Олимпијади као о прворазредном догађају, а један лист је објавио и дирљиве стихове: "Живели Срби и Грци, живеле Олимпијске игре дедова и очева наших и игре потомака наших".

Састав српске "олимпијске делегације" одредила је њихова друга ,тајна, мисија: спасавање Хиландара.

Фото: Википедија

Српска царска лавра тада је грцала у страховитим дуговима и остала је на минималном броју српских калуђера. Турци, који су још увек владали Атосом, увели су херметичке санкције Хиландару и спречавали да му Србија шаље новац и монахе. По светогорским законима, у случају да манастир не може да исплати дуговања, или да број калуђера Срба падне испод осам, аутоматски би изгубио статус Српске царске лавре и прешао би у туђинске руке. Највеће амбиције показивали су Бугари, који су у томе имали турску подршку, али су сличне амбиције имали и Грци, па и Руси.

Подлу рачуницу је покварила српска "олимпијска делегација" на челу са краљем Александром која је у војничким униформама и под оружјем изнајмила рибарски брод и донела Хиландару новац којим су исплаћени дугови и последњем часу сачувана Немањина задужбина.

ПРВИ СРПСКИ ОЛИМПИЈЦИ

vikipedija

Пратњу младог краља Александра чиниле су изузетне личности, које су оставиле дубок траг у српској историји, почев од ађутанта мајора Живојина Мишића, будућег војводе и носиоца победе српске војске у Првом светском рату. Маршал Двора био је други будући велики војсковођа Балканских ратова и Великог рата, пуковник Михаило Рашић. У пратњи су били и Министар војни генерал Момчило Франасовић, председник Српске краљевске академије Милан Ђ. Милићевић, др Ђока Јовановић са Медицинског факултета у Паризу.

У част овог догађаја подигнута је велика спомен чесма на путу од луке Хрусије ка Хиландару, на месту где су се срели српски "олимпијци" и српски монаси Хиландарци.

Куриозитет обновљене Олимпијаде је и податак да је једини Словен који је на њој освојио медаљу био архитекта и свестрани спортиста Момчило Тапавица, Србин из Аустро-угарске, потомак шајкаша са Војне границе из Надаља у Бачкој.

Он је спортом почео да се бави као гимназијалац у Новом Саду, а постао је један од најпознатијих атлетичара у Будмпешти где је студирао архитектуру као стипендиста Матице српске.

Он је уврштен у тринесторицу чланова олимпијског тима Угарске, а Ференц Кемењи, потпредседник МОК и генерални секретар Олимпијског комитета Угарске, сећао га се у мемоарима: "Овај кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе под притиском набујалих мишића, био је велики друг, али и велики страх за другове у касарни. Знао је да носи под мишком по два питомца и са њима да оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена. Бавио се разним гранама спорта и био је умно и физички изнад својих вршњака, а као дипломирани архитект надвисио је интелектуално нешколоване у гарди. Затим, као најистакнутији члан Савеза за телесно васпитање, постао је појам у очима војника".

vikipedija

Као једину Момчилову ману Кемењи је навео то што је преценио своју снагу. Био је пријављен за атлетска такмичења: скок у даљ, скок с мотком, бацању кугле, а затим у рвању, дизању тегова са једном и са две руке, као и у тенису, у коме је иако озбиљно повређен освојио бронзу.

- Све је желео да реши на брзину, па је једном руком желео да дигне тег оптерећен за дизање са две руке. У тренутку избачаја, пукао му је мишић у рамену. Поподне је требало да диже тег са две руке. Сви су га наговарали да не изађе на мегдан са тешком повредом. Стао је у строј дизача и освојио пето место користећи практично само десну руку и подигавши 80 килограма. Два дана касније, стао је на струњачу с чврсто замотаним десним раменом и у рвању се пласирао на четврто место. Да се није играо својом снагом, Тапавица би сигурно донео бар две златне медаље Угарској- са жаљењем се сећао Кемењи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације