ЋЕРКА ЛЕГЕНДАРНОГ ПИЛОТА ИЉА АРИЗАНОВА КОЈИ ЈЕ БРАНИО НАШЕ НЕБО 1999: Поступила бих као мој отац

МОГЛА је поручник Наташа Аризанов Стојновић (28), после завршене Економске школе у Земуну да крене неким посве другачијим путевима образовања и живота. Али, пред њом, тада матуранткињом, заправо је био само један - Војна академија. Није се двоумила "ни мрвицу". То је пут који јој је зацртан понајвише генима, али и жељом да својим животним позивом чува сећање на оца, Иља Аризанова, легендарног пилота Ратног ваздухопловства Војске Југославије, једног од оних који су 1999. храбро, срцем бранили небо Србије од агресије НАТО. Штавише, од све деце тих јунака од којих "нико није рекао нећу" када су у не потпуно исправним "миговима 29" узлетели да се супротставе супериорним агресорским авионима - једина је изабрала војни позив.

З. Јовановић

Жеља, да као и отац, буде пилот није јој се остварила, али Академију је завршила и сада ради тамо где је до пензије радио и њен отац, и где је још у раном детињству често долазила - на Војном аеродрому "Пуковник - пилот Миленко Павловић" у Батајници. У 24. ваздухопловно-техничком батаљону са колегама обезбеђује све што је потребно да би сви ваздухоплови могли безбедно да лете.

- Када сам била друга година средње школе, тата је изненада преминуо, у 52. години. Две године касније, 2014, дошло је време да упишем факултет и за мене није било другог избора до Војне академије - прича нам Наташа. - Конкурисала сам за пилота, али нисам прошла врло ригорозне лекарске прегледе. Ипак, нисам одустајала. Паузирала сам годину и следеће прошла. Уписала сам модул "Логистика одбране" и уско се специјализовала за снабдевање погонских и убојних средстава.

Приватна архива

Са колегама у јединици, како каже, обезбеђује погонска средства, резервне делове, алате и све материјале потребне директно у радовима на војним летелицама.

- Тачно се зна шта који ваздухоплов "тражи". Ми радимо други степен одржавања, важан за отклањање кварова на свим летелицама, као и за вршење повременог прегледа. Обезбеђујемо гасове, течности, уља, мазива... Кад већ нисам могла да будем пилот, остала сам непосредно уз авијацију - објашњава Наташа.

Да, она је у "ланцу" оних служби које гарантују да на ваздухоплову све ради и да пилот може да полети. Такве гаранције, због неисправности радара, не би могла дати пре 24 године, током НАТО агресије, за "мигове 29" у којима су наши јунаци полетели да се боре против непријатеља. Њеног оца Иља и наше друге пилоте ни та чињеница није могла да спречи да узлете, практично, у смрт.

- Тата никада није причао о томе. У кућу је доносио само анегдоте с посла. Мама Сузана, сестра Ивана и ја смо за све то сазнале када се снимао документарни филм "Нико није рекао нећу". Нисмо га ни тада много запиткивале, а верујем да ниједан родитељ то својој деци не би причао - каже Наташа.

- Ипак, то је невероватна храброст. Шта бисте ви учинили у таквој ситуацији - питамо је.

- Поступила бих као мој отац - одмах нам одговара, смирено и сигурно. - Сматрам да је свако од њих требало тако да поступи и поступили су. Сваки официр треба тако да размишља. У тим данима браниле су се отаџбина и војничка част. Био је то херојски подвиг и пилота и техничара. Зато сам бескрајно поносна на оца. И на свој посао. Никада га не бих мењала.

Приватна архива

Имала је, каже, непуне четири године, тог 24. марта када је њен отац полетео. Не сећа се дана агресије, али тог мартовског дана увек оду на његов гроб...

- Он се катапултирао и спасао, али неке његове колеге нису... Тога дана и њима запалимо свеће. Од авиона 18-108, којим је тог 24. марта управљао, није пронађен ни део, а објекат где су били смештени у Батајници је бомбардован. Остао је само зелени "Искрин" фиксни телефон који је сада код мојих баке и деде у Врбову код Владичиног Хана - прича нам.

Док смо разговарали, Наташине колеге увелико су се припремале за предстојећи приказ способности Војске Србије "Гранит 2023". Како нас која летелица надлеће, тако нам Наташа прича о свакој од њих. Са много љубави... Познаје их "у душу".

- Била сам овде на приказу и 1998. Имала сам три године, не памтим готово ништа, али имам фотографије. Занимљиво да се тата готово увек сликао поред "мига 29" 18-101, али '99. није управљао њиме... Касније, после рата, када је пензиониса, често ме доводио код колега на аеродром овде у Батајници. Те посете памтим. И увек ћу... Сада када радим овде, желим да се усавршавам у струци, да напредујем у чину, а време ће показати да ли ће тако и бити - открива нам део планова, као и да јој је супруг, такође, официр и да планирају и проширење породице.

Будућност је пред њима, а отац Иљо јој је, сигурни смо, узор, који јој за живот даје најбољу навигацију и параметре "лета". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације