СЛОВА ЗА СПАС ОД ДУХОВНОГ РОПСТВА: Пре 530 година у манастиру Црнојевића на Ћипуру објављен "Октоих првогласник" прва штампана књига на српс

Зета је тада била последњи слободни остатак немањићке Србије, а њени владари Црнојевићи, отац Иван и син Ђурађ са ученим монахом-штампаром Макаријем започели су сеобу овоземаљске српске државе у свет идеја очуван у књигама из кога ће васкрснути у 19. веку

vikipedija

 Зета је тада била последњи слободни остатак немањићке Србије, а њени владари Црнојевићи, отац Иван и син Ђурађ

Глоса: Несташица рукописних књига, поготову оних најнеопходнијих, претила је да угрози и сам процес богослужења

НОВО доба српске историје започело је пре 530 година, 4. јануара 1494. када су у штампарији зетског Манастира Црнојевића на Ћипуру, листови "Октоиха првогласника" сложени и повезани у прву штампану књигу на српском језику. Мала територија Зете била је тада последњи слободни остатак немањићке Србије, а њени владари Црнојевићи, отац Иван и син Ђурађ, са ученим монахом-штампаром Макаријем започели су сеобу овоземаљске српске државе у "царство небеско", свет идеја очуван у књигама, из кога ће васкрснути у 19. веку.

Клице те обнове посејане су у "Октоиху првогласнику", зборнику песама посвећених Христовом васкрсењу. Скривене су његовим раскошним графичким украсима, заставицама са грбом Црнојевића који је стилизовани немањићки грб са белим двоглавим орлом на црвеној подлози. Клише за њега је изрезао јеромонах Макарије, који је резао и ћирилична слова подударна онима из старих српских рукописа, уклапајући тако немањићки култ и идеју српског васкрса у општехришћанску веру и иконографију васкрсења. Сведочанства о култном поштовању Макаријевих књига у следећим вековима патњи и сеоба српског народа указују да оне нису схватане као обична занатска и уметничка дела. То су превидели многи научници који су се у новије време бавили књигама из штампарије Црнојевића. На прави начин њиховог разумевања указао је археограф др Мирослав Лазић, из Народне Библиотеке Србије, подсећајући да је у средњем веку преписивање и штампање књига схватано као мистични чин над којим бди Божја воља и намера.

vikipedija

- Сагледано из хришћанске перспективе, песник или сликар био је посредник, који не ствара, већ по промисли и благодати Божјој открива највише истине. Он је само извршилац једног вишег творачког акта који својим делом не открива суштину стварности, него се сама та суштина открива преко његовог дела. Писана реч је, попут иконе, њеног визуелног еквивалента, имала кључно место у култном животу, постајући и сама предмет култа. Свети текст је писан са осећањем метафизичке одговорности, а лице које га је писало, или приређивало за штампу, било је дубоко уверено да тим чином служи службу Богу, учествујући у великој мистерији спасења. Зато се књига узимала са страхопоштовањем и одговорношћу, са изграђеном свешћу како оних који су је стварали тако и оних који су је читали, о њеној хуманој мисији, о томе да она преображава и усавршава људски живот - наглашава др Лазић.

vikipedija

Тога је био дубоко свестан и Иван Црнојевић, који је ученог писара и преписивача књига монаха Макарија послао у Венецију да изучи типографски занат. По очевој смрти, Ђурађ Црнојевић је наставио подухват и изградио штампарију којом је Макарије руководио.

- Поред губитка државне самосталности, српски етнички простори улазили су у дуг период криза. Стање општег сиромаштва, гашење друштвене и културне елите, осиромашење у материјалном и људском смислу свих носилаца друштвеног развоја, резултирало је, између осталог, и немогућношћу Српске цркве да врши своју верску, пастирску и културну мисију. Несташица књига, поготову оних најнеопходнијих, претила је да угрози и сам процес богослужења. Будући у сталним контактима с Венецијом, Ђурађ Црнојевић је несумњиво био упознат са предностима штампарства. Уз помоћ и подршку способног и далековидог јеромонаха Макарија, одлучио је да, на технолошко нови начин, у релативно кратком року, надокнади велике губитке у основном богослужбеном књижном фонду - указује археограф Љиљана Пузовић, из Народне библиотеке Србије.

vikipedija

Она сматра да су Црнојевићи и Мардарије штампарију сматрали за технолошки модернизован скрипториј који са, за то време, невероватним могућностима брзе продукције књига може да реши проблем очувања националне културе и идентитета. Избор и редослед наслова указује која су богослужбена дела сматрана најнеопходнијим.

Рад штампарије Црнојевића прекинуо је турски напада на Зету у децембру 1496, када су Османлије откриле Ђурђеве везе са француским краљем Карлом Осмим и планове за подизање устанка у Албанији. Ђурађ који је био ожењен Изабелом, ћерком венецијанског великодостојника Марка Антонија Ерице, емигрирао је у тазбину. О судбини штампарије нема вести, а јеромонаха Макарија су у војводство Унгаро-влашко (у данашњој Румунији) одвели митрополит Максим (замонашени деспот Јован Бранковић) и Деспина Милица Бранковић, унука деспота Ђурђа Смедеревца, супруга војводе унгаро-влашког Негаоја Басараба. Они су били Макаријеви покровитељи у подухвату изградње нове штампарије у Трговишту, седишту војводства, где је израђивао српске књиге и плементом занату учио нове графичаре. Пред крај живота Макарије одлази на Свету Гору и постаје игуман српске царске лавре Хиландара, где оснива штампарију и пише књиге.

vikipedija

ОПИСАНО 107 ПРИМЕРАКА И ФРАГМЕНАТА

ОКТОИХ првогласник је сачуван у највећем броју примерака у односу на све Црнојевићке књиге, што може да укаже на то да је његов тираж био знатно већи од тиража других издања, указује археограф Љиљана Пузовић:

- У литератури је описано 107 примерака и фрагмената ове књиге, од којих се и сада може утврдити где се налазе. Поједини су у српским православним манастирима, а већина у библиотекама Србије, Бугарске, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Велике Британије, Мађарске, Немачке, Македоније, Русије и широм Европе.

ДВЕ БОЈЕ - ВЕЛИКО МАЈСТОРСТВО

КОМПЛЕТ ћириличких слова и графичке плоче - матрице за илустрације за Октоих, мајстор графичар је израдио тако лепо и прецизно да њихов квалитет нису достигле ни касније штампарије. Књига је штампана у две боје, црној и црвеној и украшена иницијалима и заставицама, од којих она на првој страни има укомпонован грб Црнојевића са монограмом. Штампање двобојне књиге захтевало је велико мајсторство. Рам са слогом странице од појединачних слова и клишеа, премазаних једном бојом, полаган је на доњу плочу пресе, а преко њега табак влажне хартије, који се снажно притискао горњом плочом. Затим се хартија вадила и убацивао слог друге боје, на који је савршено прецизно враћан делимично одштампан табак. О мајсторству Макарија и његових седам штампара сведочи податак да ни на једном примерку Октоиха нема одступања редова и мешања боја.

ПЛЕМИЋ И УРЕДНИК ИЗДАЊА

ЂУРАЂ Црнојевић, господар Зете, није био само покровитељ штампарије, већ је као учен човек и уређивао књиге. У Псалтиру с последовањем, у наслову једне пасхалије пише да је она изабрана "господином Ђурђем Црнојевићем" што значи да је он лично одбрао овај текст за штампање, а вероватно и друге.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације