ИСТРЧАЛА МАРАТОН 500 МЕТАРА ПОД ЗЕМЉОМ: Биљана Котеска Вељковић, једина жена из Србије која је успела у необичном изазову у руднику Меркер

РУДНИК соли Меркер, тристотинак километара од Берлина, није познат само по томе што су америчке копнене снаге 1945. у њему откриле огромне количине нацистичког злата и украдених уметнина, већ и по једној од најнеобичнијих и најзахтевнијих трка у Европи. Реч је о маратону кроз ходнике рударског окна, око 500 метара под земљом. Биљана Котеска Вељковић из Специјалне антитерористичке јединице (САЈ), прва је жена из Србије која је истрчала ову трку, нешто дужу од стандардног маратона (42,9 км).

Приватна архива

У Немачку је путовала са колегом Миланом Крезовићем из Полицијске станице Земун, али је он трчао полумаратон. Српска тркачица остварила је одличан резултат: од осамдесетак жена, била је друга у категорији од 50 до 55 година и девета у укупном пласману. Меркер маратон је до сада одржан 16 пута и за то време истрчало га је само шест тркача из Србије.

- Ово искуство не може да се пореди ни са једном трком коју сам до сада истрчала. На маратонима око себе гледате град или природу, понекад море. Ово је први пут да сам трчала у мраку! Наравно, са лампом, али око мене ништа, тмина - прича Биљана.

Тркачи су се најпре рударским лифтом спустили до првог нивоа рудника, а затим степеништем до четвртог. Ту су их сачекала специјална подземна возила, у којима су се, као у филму "Индијана Џонс", возили кривудавим ходницима још десетак минута. Само точкови возила имају метар у пречнику! Старт је у делу који подсећа на пећински хол: ту су остављали ствари, а звиждању у пиштаљку претходио је ласерски шоу.

- Обавезно морате да носите кацигу и лампу, а препоручује се да имате и резервну, ако се ова поквари. У супротном, остајете у мраку и морате да чекате првог тркача с лампом - каже Биљана.

Додаје да су тунели само у мањим деловима осветљени и равни, док већина кривуда, под углом од 45 или чак 90 степени. Стаза је пуна успона и низбрдица, а висинска разлика је чак 750 метара. Стално се иде горе-доле. Због тога, али и недостатка свежег ваздуха, трка важи за изузетно тешку.

Са колегом Миланом КрезовићемFoto: Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

- Пошто вас спусте у окно два и по сата пре старта, навикнете се на ваздух под земљом, али дефинитивно је много теже него кад дишете напољу - објашњава наша саговорница. - Температура је уједначена, нема ветра, ни кише. Ипак, изузетно је тешко трчати са кацигом. Кад сам се пожалила неким Немцима да не подносим ни качкет кад трчим, а камоли шлем, узвратили су да ће ми код првог успона то бити најмањи проблем. Били су у праву.

Стаза је кружна, трчи се 13 кругова и учесници се често заброје, па се разочарају кад на великом билборду виде своје име и колико су заиста прешли. Неки се и обрадују, ако схвате да су избројали мање и да ће стићи на циљ пре него што су очекивали. Биљани се десило и једно и друго. Подлога је утабана земља, а на неким местима клизава со, буквално углачана као лед.

- Дуго сам желела да учествујем у овој трци, али нисам успела да дођем до броја, пошто се стартнине распродају чим их пусте у оптицај. Број учесника лимитиран је на 850, а заинтересованих је далеко више. Ове године је било учесника из 20 земаља. Ово је трка која се трчи једном у животу. Мало ко се враћа јер није тип такмичења на ком ћете оборити лични рекорд. Много тркача је одустало, а трчали су све искусни маратонци, у топ-форми. Док су са нама били полумаратонци, било је динамичније. Када су они завршили, на великом делу стазе била сам сама. Једно време сам трчала са неким Немцима. Коментарисала сам: "Овде смо само ми и шишмиши", а они ће: "Овде нема животиња!"

Део стазе води преко шина, поред рударских вагона и бројних тунелских кракова, али је стаза одлично обележена, па не може да се залута. Тркачи су наилазили и на вођене туристичке групе, неки су их бодрили, други незаинтересовано гледали.

- Било је тренутака кад сам се питала што ми је то требало, али осећај кад стигнете на циљ, а посебно кад се попнете на површину земље и опет угледате небо, непроцењив је - закључује Биљана.

Трку је истрчала за четири сата и 44 минута, а било би и брже да није било стомакобоље. Многи тркачи који, иначе, финиширају маратон за мање од три сата, овога пута нису успели ни за пет.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације