"МА ништа се не бој, кад нас запале то не боли! Кад нас запале, ићи ћемо код тате", овако је тихо и одглумљеним "радосним гласом" крајем маја 1992. Нада Вујичић брисала сузе сину Ђорђу, шестогодишњаку, док су у учионици Основне школе у селу Брадини чекали да "истекне навијени сат" до када су заточене Српкиње са децом морале да кажу где су њихови мушкарци крили оружје.

Коментари (0)