СЕЛА НА БАНИЈИ ДАЛЕКО ОД ОБНОВЕ ПОСЛЕ РАЗОРНОГ ЗЕМЉОТРЕСА 2020: Само хоћу да још једном ватру упалим у својој кући, каже бака Миља (ФОТО)

МАЈСКЕ Пољане на Банији, три године и седам месеци после оног 29. децембра 2020. када се око поднева "земља кретала најпре као рингишпил, а онда у неким таласима као да је море". Идемо узаним асфалтним путем, док у сваком дворишту поред нас промичу привремени контејнери за смештај, негде један, понегде и два, много порушених објеката "заробљених" у дивље купине и друго растиње, напукле куће у којима се још не може живети и куће из чије унутрашњости избија дрвеће... Тек понегде нове дрвене и монтажне постале су дом онима који су у разорном земљотресу остали без крова над главом.

Фото: Игор Маринковић

Видају Мајске Пољане ране од тог стравичног потреса, али споро. Сувише споро... Село, оно што је од њега остало после рушилачког налета природе притисли упекла "звезда" и тишина. Нигде живе душе. Из једног дворишта чује се лавеж паса. Стајемо крај дрвено-камене ограде, под липом седи двоје.

- Ми смо Невенка и Миле Паспаљ, мени је 64, а њему, мом супругу су 83 године - невољно нам говори жена. - Не могу више да причам са новинарима. Долазили су и одлазили, писали, снимали, али нама кућа још није обновљена...

Фото: Игор Маринковић

Видно је незадовољство које се нагомилало у Невенкиној души... Капију пространог дворишта отворила нам је - Србија.

- Шта да вам кажем? Чекамо, стално нешто чекамо - каже нам.

- Чекали смо обнову после "Олује", сад чекамо ову... Све невоља за невољом - додаје Миле.

- Нас овде живи седморо у два контејнера. Два сина, две снаје, унука и нас двоје. У кућу још не смемо да уђемо, а камо ли да у њој спавамо. Штала је порушена, гаража, кућа... У њеном поткровљу су пали зидови, оџак је нестабилан, кров још нестабилнији... А, бубрежни сам болесник, немам један бубрег. Не мили ми се ништа - јада нам се Невенка.

Прича нам и да су после земљотреса 21 дан спавали у сенику, остали су без стоке...

Фото: Игор Маринковић

- Један контејнер за смештај, кревете и орман, добили смо од Српског народног вијећа, други, чини ми се, од иницијативе "Људи за људе" Бранке Бакшић Митић. И патријрх Порфирије нам је долазио, хвала му много што нас је тад обишао. Дао нам је 3.000 куна које је мој син после поделио са још неколико угрожених домаћинстава у селу - наставља Невенка.

Помагали су вели Мајским Пољанама и Србија и Град Београд и Република Српска колико су могли, а најмање држава Хрватска која је најпре оштећења њиховог домаћинства окарактерисала тако да ће одређеним средствима финансирати обнову објеката, а онда је одлуку преиначила: да Паспаљима помоћ државе није потребна.

Фото: Игор Маринковић

- Проценитељ нам је долазио једном, па после и извођачи радова, али ми нисмо били задовољни начином како су хтели да обнове објекте, сигуран сам да та решења нису била добра - каже нам Миле. - То како су они замислили да ураде поткровље и кровиште није било по правилима градње. Зна се кад се кућа гради или реконструише како шта иде. Не знам докле ћемо овако, у оваквим условима живети.

Са тескобом у души опраштамо се од Паспаљевих. Чини нам се да је због мало обнове у Мајским Пољанама много незадовољства. Већ смо изашли на пут кад зачусмо Невенкин глас.

- Ејјјј, новинари, заборавих да вам кажем најважније: поздравите ми Србију - коначно смо видели њен божанствен осмех.

Фото: Игор Маринковић

После двадесетак минута вожње стигли смо у село Равно Рашће. И у њему сви контејнери стоје. У једном дворишту једна нова бела монтажна кућа и једна дрвена са приземљем и поткровљем. Домаћинство Радановића, Љубице (57) и њеног сина Драгана. Супруг Рајко је преминуо 1. маја ове године.

- Потрес нам је сравнио све: кућу од 110 квадрата, шталу, колницу, летњу кухињу. Процењена штета је била 100 одсто - прича нам Љубица. - После десетак дана добили смо привремену кућицу. Дрвена кућа од 55 квадрата је донација из Аустрије, стигла нам је у јесен 2021, али је монтирана и усељена тек годину касније. Недавно нам је завршена још једна монтажна кућа такође од 55 квадрата, донација из Бијељине. Остало је још димњак да се уреди. Држава Хрватска је урадила темеље, а онда је на њима постављена кућа из донације. За њу смо од државе добили и новац за комплетан намештај и белу технику.

Фото: Игор Маринковић

Обнову свих других помоћних објеката финансирали су и радили, каже, сами.

- Није то било нимало лако јер је грађевински материјал после потреса ужасно поскупео - прича нам. - Али како је и дан-данас данас већини других у банијским селима, ми смо још и добро прошли. Добили смо две куће укупне површине као наша порушена, али знам да има других који су још у контејнерима. Многи су људи, кад је држава понудила, узимали по систему "дај шта даш", па сами обнављају колико и како могу...

Foto: Фото: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Журила је Љубица да намири својих 30 оваца од којих продаје јагњад, две крмаче, 11 прасади. Живи од пољопривреде иако јој је здравље озбиљно нарушено... Син Драган ради код приватника, помаже колико може.

- Он ми је сад све. Надам се радости од њега, после свих ових наших туга - казала нам је на растанку.

Фото: Игор Маринковић

Враћамо се у Глину. Тражимо "контејнерско насеље" које је многобројним невољницима после земљотреса било уточиште. Кажу, више га нема. Уместо њега, у насељу Бански двори, поред Дома за старе, изграђене су приземне кућице. Има их више од 70. Лепо уређене. Ту су кажу нам Глињани, смештени они чије се куће још обнављају. Лепо су уређене, са терасицама и сређеним прилазом... редом звонимо на врата: једна, друга, трећа... Тек на четвртим врата нам отвара старица Миља Слијепчевић (85).

- Уђите децо, уђите. Откуд ви - говори нам док полако корача у белим вуненим чарапама које је, каже, добила још док је била у контејнеру. - Сликаћете ме, а на слици ће се видети сва моја туга. Насекираће ми се ћерка у Чачку, треба да ми дође са њеном ћерком у септембру, а друга ми је унука удата у Загребу.

Фото: Игор Маринковић

Питамо је што је тужна кад сад има леп смештај?

- Немам речи колико сам захвална што сам овде у овој кући. Све је ново, лепо сређено, близу су ми и доктор и апотека. Али, ја децо хоћу мојој кући у моје Доње Бачуге, хоћу тамо да у својој кући само још једном ватру упалим, а не дају ми да се вратим - отвара душу бака Миља. - Три године нисам била у њој. Пукла је напола, па се још нагнула... Велика, имала је подрум, спрат... Држава треба да је обнови, а још на њој ни цреп нису померили. Ништа нису урадили. Тако још стоји цела, а опет је немам, обрасла у трње... Мене нити ко шта пита, нити ико ишта каже око обнове. Не треба мени туђе, хоћу док сам жива да одем тамо, ако ништа друго ходала бих по авлији. И моја ћерка иако сад живи у Чачку жели да се обнови њена родитељска кућа, ваљда ћемо дочекати... Свуда смо разбацани, нико ником не може помоћи... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације