ДАН КАДА ЈЕ ПИЛОТ ПРЕСТАО ДА СЕ СМЕЈЕ: Сећање на спасавање ваздухопловца ЈНА Жарка Максимовића из јадранског мора 1991.

ПИЛОТ Жарко Максимовић Макса једини је ваздухопловац ЈНА који је у ратовима 90-тих година оборен на мору и спасен хеликоптером у мисији за холивудске филмове.

FOTO: Arhiva novosti

Потпуковник Макса вероватно је једини пилот кога је из узбурканог мора, на сајли, под ватром "флакова", извлачио први комшија, Ненад Стојић - Сурови.

"Максином срећом" пар дана раније завршен је тренинг прве Службе за трагање и спасавање пилота ЈНА и било је предвиђено да резултате обуке прво прикажу на аеродрому.

А када су спасиоци слетели тог дана назад са промрзлим пилотом Максом у Мостар, чекало их је стотине одушевљених ваздухопловаца, мада нису својим очима гледали увежбаност колега.

"Спасавање капетана Максе" 1991. нису забележили ни интернет претраживачи. Једном годишње, прича се обнавља увек када се окупе некадашњи пилоти 30. класе Академије ЈНА у Задру. Њих има преко 60 из целе бивше СФРЈ.

Из Ниша тада дође и пуковник Кузма, чувена "небеска видра" и Максин спасилац.

- Три пара авиона Г2 са мостарског аеродрома узлетело је на задатке тог јутра. Два пара су имала демонстративне летове. Ја сам водио ваздухоплове на борбени задатак неутралисања заосталих инсталација ЈНА на Брачу који је пао под контролу хрватског Збора народне гарде. Одмах по полетању "заронили смо"на неколико десетина метара над земљом и нема шансе да су Хрвати могли да нас осмотре. Неко је јавио, "авакс" или неко од издајника - почиње исповест пилот Максимовић.

Два бомбардера ЈНА улетела су баражну ватру над острвом пре него су наткрлили тајно подморничко склониште. Оба су избацила бомбе, а један авион се запалио.

- То вам је исто као у филму, бар ја сам тако доживео. Улећете у ватрену завесу и поготке у авион нисам регистровао али се кабина намах напунила димом. Одбацио сам кабину али било је још више дима око мене. У магновењу сам повукао катапулт и када сам падао, купола падобрана се окренула тако да сам гледао како ми се авион обрушава у море. Као да смо у истом тренутку додирнули воду...

Фото: Драган Вујичић

Око 50 минута капетан прве класе Макса је био у новембарској води. Првих пола сата, како сведочи, мислио је и на ајкуле, па је на крају одбацио и "ту глупост". Хладноћу је савладавао покушавајући да додува прслук који је "пуштао", трудећи се да не изгуби ниједан део опреме. Када му је у узбурканом мору одбегла "титовка", и њу је ухватио и спаковао у џеп летачког комбинезона.

- Мој пратилац је видео да сам оборен и дојавио је Мостару. Два наша авиона су ме након тога надлетела али ме нису видели. За њима се појавио хеликоптер, али нисам знао чији је, пошто је и друга страна имала те летелице. Тек у другом налету МИ-8, десетак минута касније, схватио сам да су моји - наставља наш саговорник.

Присећа се даље да, иако је хеликоптер ЈНА имао курс право на пилота, МИ-8 није показивао знаке да га је и осмотрио. Пуцао је Макса и сигналним ракетама и то право преко кабине МИ-8 али је посада изгледа гледала воду. Видели су га тек у заокрету, вероватно на крајњем домету ока.

- И не дао вам Бог да вас хеликоптер вади из воде - прича даље "срећковић Макса". - Док лебди изнад вас, све док не дођете под ротор, ваздуха нема нигде. Хоће овај да ме спаси или удави - питао сам се док нисам видео уже и човека како се спушта. Друга сајла, намењена мени, њихала се под ротором и на бури па сам је ухватио тек после неколико покушаја. Тек када сам сајлу дограбио и спаковао се у гуртне за дизање, схватио сам да ме вади комшија из зграде Стојић - Сурови. Живео комшилук - не знам да ли сам то и рекао...

И није било Макси чудно што је у МИ-8 поред 20-так до зуба наоружаних мрких падобранаца видео и жену... Био је присебан и када је почео да се тресе као "укључен у струју" док су га пресвлачили и увијали у ћебад. Ни цигарету није успео да принесе уснама јер су се руке тресле, али је зато хитро устао када је чуо да нешто "добује" по летелици.

- Пробијем се енергично кроз "падобранску гужву" до кабине код пилота Милана Мићића Талијана и Горана Крнете, кад они - "хладни". Вичем: "Је л' нас то гађају", а они показују завесицу на предњем стаклу коју су пустили да удара по бочном. "Аман", помислим, и тако смо и слетели.

Дочек Жарка Максимовића на аеродромској писти беше нешто најсвечаније у Мостару током ратних деведесетих година. Сви пилоти и техничари поклонили су се до земље и Кузминој екипи и спасеном пилоту. Али, прича из Мостара има и другу страну.

- Дан пре 14. новембра 1991. командант пилота Живорад Нинковић ванредно је добио чин пуковника и наравно славили смо са њим и то је била прилика да му рапортирам да смо завршили обуку тимова за трагање и спасавање која је трајала 30 дана - сећа се Кузмановић. Уместо да демонстрирамо рад на аеродрому то јутро добили смо борбену узбуну. Претходно је планирано да део Спасилачке екипе пребазирамо на Вис.

- Стигавши на процењено место, и по нама је кренула ватра са Брача али су нас Хрвати "пребацивали". Очигледно нису могли да коригују елевацију цеви. Схватили смо да морамо да их неутралишемо и наредио сам да се вратимо над наш разарач "Сплит" који је дежурао у домету Брача. Спустио сам се ужетом на палубу брода и капетану рекао да дејствује јер су имали и чиме и знали су координате. Ми смо се дигли на 5.000 метара и чекали - сећа се Кузмановић.

Схватили су падобранци убрзо да разарач "Сплит" неће пуцати. Издаја или не? Уследило је наређење "Морамо" и срећом да су видели Максу. Изнад њих је горело небо од противавионских "флакова" док су извлачили пилота из мора.

- Када смо слетели, чим смо дотакли писту и пре него што су нас "носили на раменима" сетио сам се жене коју смо непредвиђено водили у мисију. Требало је да оде до Виса да се придружи мужу официру, тако је договорено дан раније. Дошла је по договору на аеродром и ушла у летелицу и у тој гунгули са узбуном остала хеликоптеру. Ње сам постао свестан тек пошто сам прво питао, а онда наредио: Морамо! И она је тад климнула главом, као свих 20 мојих падобранаца и три пилота хеликоптера - сећа се свега и данас Кузма.

- Морам да кажем, много мање пилота ЈНА је издало заклетву него што се прича, и то знам по својој 30. класи. Верујте, моји "класићи" - Хрвати, Муслимани, Македонци, Словенци, Црногорци - једва чекају да се окупимо у Београду и срамота их је што не могу да нас угосте у њиховим срединама јер тамо за нас Србе није безбедно - вели Макса.

А када је у питању сећање на оно време, Максимовић открива да се од последица обарања лечио 60 дана у Београду и вратио се у Мостар на Службу на торњу. По повлачењу из Мостара 1992. прешао је у Транспортну авијацију и постао је један од "најтраженијих" пилота на ЈАК-у којима су вожене државне делегације. У пензији је од 2006.

- Сви имамо последице из деведесетих година. Ја сам после обарања престао да се смејем и збијам шале - вели Макса. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације