АМЕРИКАНЦИ И БРИТАНЦИ О АНТИФАШИЗМУ УЧИЛИ ОД НАС: Побуну спортиста из света против нацистичког поздрава предводили наши такмичари

КЊИГА "Кругови Берлина 1936" су интуитивна историјска хроника о времену када су спортисти били најочигледније злоупотребљени у политичке сврхе. Аутор, Тамара Малешев, некада трострука рекордерка бивше земље у три различите атлетске дисциплине (скок удаљ, вис и троскок) и сама је 1992. на Олимпијади у Барселони представљала "беле спортисте", оне чија земља наводно није заслужила да јој се застава вије пред "образом света".

FOTO: Privatna arhiva

"Кругови Берлина" нису имали "политички предумишљај" него су настали као омаж спортистима бивше Краљевине Југославије којима је политика обрисала државу. "Случај комедијант", што рече Милош Црњански, поново се умешао 2024. те се странице ове хронике могу читати и на "француском".

 - Није тачно да су само југословенски спортисти одбили да поздраве Адолфа Хитлера дизањем руку које је подсећало на нацистички поздрав. Тачно је да су Срби Ване Ивановић и Јован Микић били иницијатори да спортисти на дефилеу отварања Олимпијаде не дижу руку пред Хитлером - објашњава у разговору за "Новости" Тамара Малешев. - Грци, који су ступали први (олимпијски обичај) подигли су руку у нацистички поздрав, за њима још Бугари, Румуни, Мађари, Мексиканци, Французи, Естонци, Турци, Јапанци, те Аустријанци. Италијани у црним кошуљама поздрављени су овацијама. Југословени, Аустралијанци, Британци, Белгијанци, Данци, Финци, Канађани, Кинези, Пољаци, Швеђани, Перуанци - нису. У екипи Чехословачке само су прва четворица спортиста подигла руку док су остали "мирно прошли поред свечане трибине". Испао је скандал углавном прећуткиван у тадашњој штампи.

FOTO: Privatna arhiva

Бојкот Хитлера није био случајан. "Дух времена" је био такав, а о одржавању Олимпијаде у престоници нацизма расправљало се од 1933. Свет је непогрешиво "мирисао" Хитлера само се и тад правио да се не догађа ништа ванредно.

 - У Берлину у Олимпијском селу Срби су повели "побуну" - објашњава Тамара Малешев. - Иван Ване Ивановић, већ чувени тркач преко високих и ниских препона, и Јован Микић, први Југословен који је скочио дуже од 14 метара у троскоку, претходно су били шокирани када им је у Олимпијском селу приказан "промо" филм о снази немачке војне силе и о немачкој вештини убијања. Ова двојица и још неки момци из других екипа звиждали су и гласно негодовали те је филм прекинут.

Како даље објашњава Тамара Малешев, Ивановић и Микић нису хтели да да пристану да се немачки милитаризам сакрије под олимпијски "тепих", те су упозорили руководство екипе Југославије да не желе да на тај начин поздраве Хитлерову свечану ложу, не прихватајући објашњење да је дизање руке "стари олимпијски поздрав". Вође југословенске експедиције биле су у недоумици и спортистима предложили да испитају став других олимпијаца.

FOTO: Privatna arhiva

 - Ивановић је у оно време био "становник света", посинак богатог бродовласника, житељ Лондона, док је Микић био правник, али и отресити млади новинар. Ивановић је уз помоћ личног пријатеља Хуана Левенсома, препонаша и шампиона Аргентине и Јужне Америке, "обрађивао" амерички континент, а Микић Европу. Епилог је био да су и Американци и Британци стали иза спортске побуне коју су иницирали Срби.

"Свет се 1936. наочиглед свих поделио напола", записаће Ване Ивановић у својим мемоарима. "Политика" је тада у неутралном тону описала да су све екипе поштовале препоруке својих претпостављених да поздраве вођу Трећег рајха по обичајима своје земље, како би се избегла политизација спорта.

Једино је лист "Време" пренео део атмосфере у Берлину кроз уста Јована Микића: "Није ту владао онај прави олимпијски дух, дух братства међу народима. Немачки такмичари, који су као домаћини били позвани да унесу срдачност и пријатељско расположење међу гостујућим народима, били су потпуно изоловани и нису уопште долазили у додир са нама. Имао сам утисак да је Немачка организовала ову Олимпијаду највише ради тога да нам покаже своју војничку снагу и да пред нама афирмише расистички занос својих маса. На сваком кораку смо сретали војску, моторизоване трупе и све друго што подсећа на рат".

FOTO: Privatna arhiva

У Југославији тачније у Београду идеје како зауставити "наци марш планетом" биле су радикалније. Још од 1933. постојале су идеје о паралелним, такозваним народним олимпијским играма у Барселони, коју су подржавале многе земље, а онда је Шпанију захватио "нацизам". Отац модерних олимпијских игара Пјер де Кубертен био је стар и болестан, те се није ни оглашавао. У београдској "Политици" тада новинар Владимир Дедијер, написао је чланак "Против духа идуће олимпијаде" које је својим потписима подржало више од 100 активних спортиста. Међу њима су били тада популарни атлетичар Драгош Стевановић, те фудбалер Милутин Ивковић Милутинац, а наводно је у настанку текста учешћа имао и потоњи комунистички првак Иво Лола Рибар.

 - Било је гласова и о наводној отмици олимпијске бакље, али се од те идеје одустало пошто је допрла до ушију полиције - објашњава Тамара Малешев. Сам Стевановић није учествовао на Играма, Милутинац такође, као ни фудбалски тим Југославије због неке друге афере.

Наша атлетичарка и ауторка књиге наводи да је кроз Југославију олимпијску штафету тада носило 575 спортиста. За Хитлерове Игре је први пут организовано и штафетно ношење олимпијске бакље са Олимпа, где је она упаљена помоћу увеличавајућег стакла на грчком сунцу.

Штафета је кренула 20. јула 1936. године, а стигла је у Берлин 1. августа. Траса је била дуга 3.075 километара, пролазила је кроз Грчку, Бугарску, Краљевину Југославију, Мађарску, Аустрију, Чехословачку, те кроз Немачку. По писању тадашње штампе, свуда је била дочекивана са одушевљењем. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације