СВЕДОЦИ ЉУБАВИ МИЦЕ И СТЕВАНА: Неготин чува преписку између славног композитора и његове будуће супруге Марије Предић

ЗА Музеј Крајине, 2024. је година значајних Мокрањчевих годишњица: шест деценија од отварања Мокрањчеве куће за посетиоце и 110 година од композиторове смрти.

Фото: С.М.Јовановић

А, Музеј Крајине чува писма и разгледнице које је Мокрањац слао будућој супрузи Марији Мици Предић. Њиховој великој љубави посвећен је и музејски театар "Ја ћу теби љуба бити".

Смиљана, Мара, Јела, Мирјана, Данка, Биљана, Ленка, Цвета, Јана... О свима је Стеван Мокрањац певао у својим "Руковетима", али је волео само једну - Мицу Предић. Очима свог живота, очима лепе Мице подарио је сва своја осећања. Када ју је први пут видео имала је 16 година, он 20 више, али му је до краја живота само лепа Мица била истинска снага и подстрек да у свему што ради истраје до краја.

А почело је захваљујући - песми. Те 1892. док је Дубровник одушевљено клицао Мокрањцу и Београдском певачком друштву на свечаности откривања споменика Ивану Гундулићу, хоровођа се загледао у лепу хористкињу, ћерку Стевана Предића, официра, професора немачког језика и секретара Министарства просвете, и братаницу сликара Уроша Предића.

- Баш је лепа ова Маре, а и Добрила је мила! На то му ја рекнем: "Вама се сви допадају". А он ми рече: "Ипак само једна". Тако ме је погледао да нисам имала потребе да питам која је то - записала је у својим интимним забелешкама Мица.

Од тада ју је стално стављао у први ред хора, испред себе "да би је могао боље изблиза видети и стално гледати", а често је са виолином свраћао до Предићевих где га је Мица пратила на клавиру. Посвећује јој "Мирјану" и Четврту и Пету руковет која прича о њиховом првом познанству када је певала оно "Ја ћу теби љуба бити", а он ју је нетремице гледао.

У Неготину, успомену на ту љубав чувају збирком писама и разгледница које је писао Мици.

Од укупно 359 разгледница, на Мицу је адресирано 245, на Мокрањца 78. Прве су вољеној Мици почеле да стижу 1897. када је Мокрањац отишао у Карлове Вари на лечење. И након што су се 8. фебруара 1898. венчали и заједно кренули кроз живот, Стеван је наставио да јој пише.

- Са путовања Мокрањац често пише писма и разгледнице. Обично их почиње са "Драга Мицо", "Драга моја", "Мила моја Мицо" или "Мицико моја", а потписује са "Твој Стипан". Ове разгледнице су важни документи у проучавању Мокрањчевог приватног живота - каже Ивица Трајковић, кустос документариста Музеја Крајине, аутор књиге "Музејска заоставштина Стевана Мокрањца".

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Управо су те разгледнице и писма изнедрили и монодраму "Ја ћу теби љуба бити", коју по тексту Сање Радосављевић, тумачи Љиљана Јакшић.

- Прича је заснована на интимној кореспонденцији између Марије и Стевана, највише на писмима и разгледницама које се чувају у нашој збирци, на основу које упознајемо Мокрањца као човека топлог, емотивног, нежног, брижног, приврженог породици - објашњава Сања Радосављевић, кустос педагог неготинског музеја.

Брак Мокрањчевих био је испуњен љубављу и крунисан сином Момчилом, званим Ага, који је касније докторирао хемију и био професор Фармацеутског факултета. Тих 16 година биле су испуњене и радошћу и недаћама, али и како сам Мокрањац каже у једном од својих писама Мици: "Ако љубави имамо, онда ону свакодневну прозу живота никада нећемо осетити".

Крај заједничког живота дочекао их је у избеглиштву, у Скопљу, где је Стеван преминуо 1914. Мица је заувек склопила очи 1949. поносна што ју је "изабрао за свога друга, задовољна собом што сам на твоју велику љубав и поверење враћала љубављу и оданошћу!".

- Њихова љубав је ванвременска. Мица је увек њега стављала у први план, увек је желела да му помогне да он с пуно љубави, воље и радости ради свој посао, а она га је верно пратила у томе. И, када га више није било она је и даље живела ту љубав према Мокрањцу - каже глумица Љиљана Јакшић, која је ову монодраму играла широм Србије и у Вуковару, а коју ће од 29. до 31. октобра видети и публика у музејима у Врању, Лесковцу, у Синагоги у Нишу, 4. новембра у Београду, а 5. у Музеју Војводине у Новом Саду.

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

"Изгубљена" па нађена кућа

НА 20. годишњицу смрти Стевана Мокрањца сетили су се Неготинци славног суграђанина. Почетком априла 1934. започеле су прве припреме за оснивање Одбора за подизање Мокрањчевог дома, а већ у мају у "Крајинском гласнику" осванула је вест да је "пронађена кућа у којој се Мокрањац родио". Од помпезних наслова на првој страни новина до коначне обнове куће, протекле су три деценије. Рестаурација и адаптација Мокрањчевог дома завршена је 20. августа 1964, исте године када је општина Неготин Мокрањчеву кућу купила од професора Михаила Цајића, чија ју је породица купила 1889. од трговца Стојана Петровића, а овај од Марије Мокрањац 1867. За посетиоце је отворена 29. септембра исте године. Годишње је обиђе више од 20.000 посетилаца.

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Портрете сликао Урош Предић

ПОСЕТИОЦИ у родној кући Стевана Мокрањца у Неготину могу да виде клавир на којем је велики композитор свирао, његов радни сто са сребрном мастионицом и пером и сточић - поклон од турског султана. Зидови су украшени породичним портретима које је насликао Мицин стриц Урош Предић, као и породичним фотографијама. Ту су и собе, аутентично огњиште, трпезарија и спомен-соба посвећена Стевановом и Мицином сину, Момчилу Мокрањцу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације