ШПИЈУН КОЈИ ЈЕ ЗАВОЛЕО СРБЕ: Путопис пољског кнеза Сапјехе "Путовање по словенским земљама" је у ствари извештај из обавештајне мисије

ПУТОПИС "Путовање по словенским земљама" је у ствари извештај из обавештајне мисије пољског кнеза Александра Сапјехе по Далмацији, Босни и Херцеговини и Дубровнику 1804-1805. у коме се често помињу Срби, али никада под својим именом већ као Морлаци или "Грци" у значењу-православци. За научнике је и даље енигма зашто је Пољак који је помагао Први српски устанак избегавао да у својој књизи помене Србе.

фото: Прометеј

ПУТОПИС "Путовање по словенским земљама" је у ствари извештај из обавештајне мисије пољског кнеза Александра Сапјехе по Далмацији, Босни и Херцеговини и Дубровнику 1804-1805. у коме се често помињу Срби, али никада под својим именом већ као Морлаци или "Грци" у значењу-православци. За научнике је и даље енигма зашто је Пољак који је помагао Први српски устанак избегавао да у својој књизи помене Србе.

- Сапјеха је на пут кренуо као природњак, материјално добро обезбеђен путник, који је поред научних циљева, по свој прилици, обављао и неке друге задатке, о чијим циљевима не постоје јединствене оцене. Неки сматрају да је био војни, а други су убеђени да је био политички агент, а спорно је и за кога је радио - каже један од најугледнијих слависта нашег времена, др Дејан Ајдачић.

фото: Прометеј

Он је превео Сапјехин путопис и написао студију неопходну за његово "декодирање" и оба дела су праћена обиљем илустрација које приказују "Морлаке", Србе са далматинско-босанско-херцеговачке Војне границе, објављене као једна раскошна књига у издању новосадског "Прометеја".

фото: Прометеј

- Догађаје описане у путопису Александра Сапјехе из 1804. и 1805. године тешко разумети без познавања политичких прилика у деценијама на прелому 18. и 19. века. Задаци, циљеви и припрема његовог путовања у словенске земље су окружени велом ћутања, али када се Сапјехин путопис сагледа заједно са другим документима указује се прави шпијунски трилер. Загонетка зашто Србе не назива Србима, иако се у својој тајној мисији се ослањао првенствено на њих. Давали су му пратњу, водиче, смештај у кућама и манстирима, али он никада не користи етноним Срби већ конфесионалне маркере: "грчке вере", "шизматици", "Грци", Морлаци. То је утолико необичније када се има у виду да је Пољак под маском научног путовања обављао и политичку мисију у корист српског устанка, да је, можда, био проруски усмерен агент. Слика Сапјехе и његовог дела још није довршена, а питање је да ли ће икада и бити, јер су руски архивски документи о њему недоступни. Оно што је сигурно је да Сапјехин извештај даје значајне податке о Србима у аустријској Војној Крајини и Босни и Херцеговини - указује др Ајдачић.

фото: Б.Субашић

Он наводи да су историчари утврдили да је Сапјеха "у дубокој конспирацији, помагао устаничко расположење међу Србима у Херцеговини и добро познавао балканске прилике... као и "да је радио за Наполеонову обавештајну мрежу". Карактеристични су били кнежеви чести контакти са православним клером, на пример у манастиру Житомислић, Мостару и другим местима "у којима је настојао да се обавести о расположењу према устанку Црнога Ђорђа; зна се и да је носио менице и гарантна писма која су гласила на српске трговце, а имала да послуже за куповину оружја; циљ му је, дакле, недвосмислено био подстицање устанка и, могућно, утирање пута француској војсци".

Непрестано коришћење термина Морлаци, како су Млеци називали Словене у Далмацији, можда има и врло субјективан узрок. Наиме, Сапјехи су се једноставни, срдачни, срчани и скромни Срби веома допали и подсетили га на приче о врлинама старих Пољака, па је он помоћу назива Морлаци доказивао да је реч о истом народу.

фото: Прометеј

Кнез је уочио да су само Јужни Словени звали Пољаке именом које они користе за себе, док су их сви остали називали Лехи или Лахи, па је закључио: "Тачно је да су она наша браћа насељена уз море сама себе назвала по положају: "морски Ласи" или Морлаци, док су они који су имали своја поља у равници себе назвали Пољским Ласима, односно Пољацима". Житељи Котара су већ Морлаци, они увек иду наоружани, у црвеној и тамноплавој одећи, као Краковљани, при чему више воле ово друго. У опису обичаја ових народа нећу заборавити њихово рухо, које је блиско старопољском".

фото: Прометеј

Сапјеха је забележио да су "Морлаци обузети јуначком прошлошћу" и да у свакој прилици певају јуначке песме.

фото: Прометеј

- Путописац зна да је Марко Краљевић јунак о коме је слушао многе песме, па пише како су момци из његове пратње, када су кренули из Скрадина ка Буковици, почели да певају: "своју уобичајену песму о Краљевићу Марку". Сапјеха на неколико места уз Крку и Цетину помиње како Морлаци певају песме о Марку Краљевићу. Пише да песме о Марку нису биле заборављене ни на гозби у близини Книна. У некој кући у имотском пољу, са аустријске стране али већ близу турске границе, пољски путописац бележи како је слушао песму праћену гуслама - наводи др Ајдачић.

фото: Прометеј

Он указује да Сапјеха православно свештенство називао: грчки редовници, грчки монаси, шизматици, калуђери, а да се назив "ортодоксни" у значењу "исправно учење, правоверје", у његовом тексту не јавља, као ни превод "православни".

- У Сапјехином тексту, реч шизматик, проистекла из речи шизма - раскол, у католичкој цркви означава вероисповест и вернике који су одступили од хришћанске вере и цркве. Иако та реч са становишта католика подразумева негативно значење, у Сапјехином тексту она се користи неутралније и не прате је додатни увредљиви тонови - каже др Ајдачић.

Објашњење се може наћи у дубоком утиску које су не пољског племића оставиле посете српским манастирима скривеним у шумама и врлетима.

- Усред најгушћег дрвећа, на најпустијем и најдивљијем месту, одједном смо, као чудом, угледали манастир Драговић. Немогуће је замислити изненађење које је у нама изазвао тако ненадан и неочекиван призор, тим пре што смо у овој дивљој шикари пре очекивали неку дивљу звер него насељено место. Али то је дух којим су се руководили градитељи свих грчких манастира. Увек их можете пронаћи на најдивљијим и романтичним местима. Изгледа да су ови манастири још задржали стару склоност првих верских заједница и да су увек тражили заклоњена места или дивљину, ради скривања од људског ока, што је њихов манастир претварало у испоснице, наводећи све који долазе да их доживе као испоснике старе, првобитне цркве - забележио је Сапјеха.

фото: Прометеј

Пољски кнез који је, што се у књизи лако уочава, ватрени католик, али српски манастири и њихово свештенство и монаштво га изненађују: "Грчки калуђери, обдарени код нас називом шизматици, и по својој одећи и по патријархалној једноставности озбиљнијег су карактера од наших монаха... Истина је да су они од наших мање учени и самим тим мање образовани, али искуство је више него довољно показало да је боље бити неук него рђаво образован. Калуђери, то јест монаси шизматици, бирани су из простог народа и они то никада не заборављају. Њихов рад потискује пороке које у нама рађају доколица и нерад, једном речју, они простим људима говоре својим језиком, не желећи да у њиховим очима изгледају као анђели, већ као људи попут њих".

- Сапјеха је човек свог времена и задатка, он даје одличне војно-обавештајне податке и анализе политичке и економске ситуације у крајевима којима пролази, али као и други тадашњи природњаци он је и ботаничар, геолог, археолог, антрополог, а нарочито његове "учене" филолошке конструкције показују слабости. Он дубоко промишља о цивилизованом друштву свога времена, поредећи његове вредности са морлачким. Путописац истиче да су Морлаци неискварени, трпељиви, једноставни људи, који без жаљења подносе муке свакодневице, а ипак се радују животу. Он истиче добродушност и гостољубивост Морлака, насупрот губитку отворености и благонаклоности према туђинцима у европском борбеном индивидуализму - каже др Ајдачић.

ПРИРОДЊАК СА ТАЈНИМ ЗАДАТКОМ

КНЕЗ Александар Антоњи Сапјеха грба Лисице рођен је у Стразбуру 1773. у породици емиграната из Пољске коју је тада освојила Русија, наводи др Дејан Ајдачић:

- Стекао је у Француској широко образовање, а као природњак био је члан више европских научних друштава. У Француској се као Наполеонов коморник и ађутант кретао у кругу образованих чиновника и дворјана. Са јачањем Наполеона, вратио се у Пољску и био активан међу племићима окупљеним око пољског двора. Кнез Сапјеха умро је млад, у Деречину 1812, на поседу свога рода. У јесен 1804. пропутовао је од Трста до Задра бродом, а потом прошао кроз далматинско залеђе, уз Крку и низ Цетину, ушао у Турску и у муслиманској одећи, као тобожњи трговац, доспео до Дубровника. Његово путовање с научним циљем, по хабзбуршкој Далмацији и Херцеговини под Турцима, поред природњачко-етнографских истраживања, било је у тесној вези са тајним задатком.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације