ГОДИШЊИЦА ДРУГЕ ОБНОВЕ МАНАСТИРА РАЧА: Божја милост сачувала колевку српске културе

Од тог дана 1795. када је у рушевинама затекао манастир Рачу, од Турака уништену колевку српске књижевности и модерне културе, навршило се 230 година. Епископ, заменик београдског митрополита, устанички војвода, архимандрит, а тада деветнаестогодишњи младић Хаџи Мелентије Стевановић, обновио је светињу у подножју Таре за само годину дана, народни песник је ове догађаје сачувао у епу „Почетак буне на дахије“, тако се догодило да је Божја милост кроз дух једног великана од пропасти сачувала задужбину краља Драгутина из 13. века која и данас траје као вечити, неизбрисиви залог српске вере и културе.

ТО Бајина Башта

Од оснивања манастира у 13. веку, у сталним претњама и рушењима, монаси - Рачани могли су се једино надати и молити се, да ће им Божја милост бити наклоњена и да ће цео свој род из духовне смрти у живот превести. Пред Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем, дубоко у тами Скита Светог Ђорђа они грозничаво ређају слова на бели пергамент. Чине то Кипријан, Јеротеј и Христифор, као што су претходници њихови, попут Теодора и Силуана, чинили. Срби су њих, своје прве писце, знали у заборав заметнути, као да би се без Рачана иједна потоња књига - нашом могла звати.

Вера је, ипак, заборав победила. У Рачу, надомак Бајине Баште, долази верни народ из целог ужичког краја и данас, да се поклони ктитору и светима.

Овде је и патријарх српски господин Павле живео монашки, у два наврата. Од 1948. до 1950. и од 1951. до 1955. године. Део светих моштију краља Драгутина, ктитора, Раче изнео је у манастир, па их данас можемо видети и целивати. Рача је за време Другог светског рата сачувала Мирослављево јеванђеље, највећи и најважнији документ српске књижевности.

Време уочи Велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године ипак је један од најдраматичнијих периода за манастир. Монаси у Скиту Светог Ђорђа преписују црквене књиге. Моле Бога за милост кад осете да из црквенословја прелазе у нешто што обичном, грешном свету припада. Почеше у Србији усмене, народне књижевности, да приповедају и да пишу, први пут, народним језиком. Стварају Рачани обрисе првог српског путописа, драме, романа, аутобиографије, мемоара...

- Скрипторија има 300 калуђера преписивача, њих опслужује 400 чобана, ковача, економа и друге послуге. У обезбеђењу је било 200 стражара - описао Рачу у деценијама пре сеобе турски путописац дервиш Зулих, познатији као Евлија Челебија, објашњавајући да је значај манастира под Таром велики, непроцењив.

Уследила је страдалничка епопеја. Пред турским бојовницима, у сеоби је ужички крај опустео, око 6.000 душа избегло је за Чарнојевићем у тадашњу Угарску. Са њима иду и Рачани. Напуштају последњи преостали расадник српске писмености. Носе са собом у фрушкогорске манастире, у Беочин и Сентандреју своје црквене књиге. У њима, видимо наговештај српског барока и прве исписане редове нових књижевних родова и врста.

Н. Јанковић

Људи из ужичког краја, Рачани, измештени у данашњу Војводину, прва су генерација српских грађанских писаца. Захваљујући њима, Сентандреја је постала културно седиште Срба. Без Кипријана, Јеротеја и Христифора и осталих не би било ни друге генерације наших писаца 18. века, у којој су Рајић, Орфелин, Јулинац, ни треће, којој припада највећи српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

Рача, жива и данас, памти више него људи. У витринама рачанске ризнице чува се фототипско издање првог српског путописа исписаног народним језиком, на прагу барокне књижевности. По узору на маритиме - византијски жанр путописа на мору, Јеротеј Рачанин оставља иза себе живописно, оригинално и узбудљиво "Путешествије к граду Јерусалиму" (1721).

Кипријан Рачанин оснива преписивачку школу у Сентандреји, а уз "Буквар словенских писмена"(1717), део његове заоставштина су и прва правила српске версификације. Међу његовим оригиналним делима најзначајнија је надахнута "Стихира Светом кнезу Лазару" (1692).

Бројни рукописи Рачана данас су непроцењиво вредно благо расуто по Европи. Има их у више београдских збирки, у Новом Саду, Прагу, Загребу, Болоњи, Сентандреји, Цавтату, на Цетињу...

Манастир Рача симбол је оснивања модерне српске државе, темељ на коме је она, са Доситејом, могла засијати искром просветитељства. Очекује се да ће ускоро започети обнова Скита Светог Ђорђа, изнад манастира, реч је о месту где су Рачани у молитви стварали своја дела.

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ ЈЕ ПАМЋЕЊЕ СВЕТА

Мирослављево јеванђеље, од 1941. до 1945. године, чувано је у манастиру Рача. Најважнији споменик старосрпске писмености игуман Платон Милојевић скривао је испод пода у олтару. Тако је благо сачувао од Бугара који су 1943. спалили све манастирске објекте.

Данас се у рачанској ризници налази фототипско издање драгоцене књиге, штампано у Јоханесбургу на Видовдан 1998. године. Оригинал је Унеско 2005. године уврстио у своју библиотеку "Памћење света" међу 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.

ВЕЛИКАН У СЛЕПИМ ОЧИМА ПЕСНИКА

Хаџи Мелентије је манастир Рача обновио уз помоћ чувених градитеља Осаћана и народа. Величину његовог подвига и његов значај за цео један народ препознао је непогрешиво слепи песник и гуслар Филип Вишњић, у једној од најлепших и највреднијих епских песама, која припада српској и европској културној баштини, у делу „Почетак буне против дахија“.

У овој песми Мехмед Ага Фочић говори: „Док запалим Рачу покрај Дрине, и погубим аџи Мелентија, кој` је ишо преко мора сињег, те је влашку ћабу полазио, пак се узгред у Стамбол свратио, и од цара ферман излагао, за стотине жутијех дуката, да власима богомољу гради. Да је гради за седам година, начини је за годину дана.“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације