ЖИВОТ ДУГУЈЕМ ДОКТОРУ МИЈУШКОВИЋУ: Зоран Бојовић био је најмлађи заражени у епидемији вариоле вере 1972.

ЕПИДЕМИЈА великих богиња (вариола вера) закуцала је на врата Чачка и околине 8. марта 1972. године, када је на кожно-венерично одељење чачанске болнице, са упутом лекара из Новог Пазара, примљен Латиф Мумџић, који је претходно био на хаџилуку на Блиском истоку. На упуту је писало да је код њега дијагностикована једна врста дерматолошко-алергијског обољења, али у том тренутку нико није помишљао да је реч о много опаснијој болести.

Фото В. Илић

Потом је, од 17. до 21. марта, неколико пацијената овог одељења почело да испољава симптоме. У Чачку је злокобно одјекнула вест о страшној болести - вариоли вери.

Један од најтежих, а како се касније испоставило и најмлађи заражен пацијент током трајања епидемије у СФРЈ 1972, био је тада осмомесечни Зоран Бојовић из села Брезовица код Чачка. Данас војно лице у пензији, отац Теодоре и Николе, прича нам да му, увек када се примиче друга половина марта и дани када му је дијагностикована опака болест, а живот "висио о концу", у стомаку настане тегоба помешана са осећањем среће", јер је једва "прекосто".

- Мајка ме је због екцема довела на кожно одељење у чачанску болницу. Био сам смештен до собе са пацијентом Мумџићем, за кога се још није слутило да је оболео од вариоле. Претпоставља се да је докторка која је њега па мене прегледала истим стетоскопом мени пренела заразу, али, заправо, никада није утврђено како сам примио вирус - прича Зоран за "Новости".

Фото: В. Илић

Болест, због периода инкубације, није испољила симптоме, па је Зоран, после залечења екцема, отпуштен кући. Недуго потом, на кућни праг Бојовића, на запрепашћење Зоранове мајке Биљане и оца Петра, дошли су људи у белим скафандерима.

- Све су нас сместили у карантин у "Ловачки дом", целу породицу. Већ други-трећи дан Зорану су се појавила прве оспе, па су њега и мене опет сместили на кожно одељење где је било још заражених. Зоран је, међутим, имао најтежу клиничку слику, отежано је дисао, сукрвица му је цурила из носа... Мумџић је преминуо на путу за Београд, у току транспорта. Била сам престрављена за своје дете... Не дао Бог никоме... - сећа се стравичних дана Зоранова мајка Биљана.

Фото: В. Илић

Наређење о вакцинацији целокупног становништва у граду издато је 20. марта. Одмах је у Чачак стигао и потпуковник др Пуниша Мијушковић, инфектолог са ВМА, који је својевремено радио као војни лекар у Африци где је лечио и оболеле од великих богиња, па је самим тим имао имунитет.

- Како ми је мајка причала, цело тело ми је било у оспама, па није било простора где су могли да ми дају вакцину. Да не бих преминуо и да се не би ширила паника међу болесницима, доктор Мијушковић је одлучио да ми уради трансфузију крви. С обзиром на то да од осипа нису могли да ми нађу вене, он је трансфузију одрадио директорно из своје вене у моју вену на пети јер једино ту нисам имао оспе. Док су се чекали резултати тог надљудског примера човештва, дошао је и доктор Рајнхард Линдер, чувени епидемиолог из Аустрије. Он је потпуно песимистично гледао на тај подухват др Мијушковића. Штавише, мог оца је питао које сам му дете по реду и када му је одговорио да сам прво, он му је рекао: "Млади сте, имаћете још деце." Једноставно није веровао да има помоћи и наде и да ћу преживети - казао нам је Зоран.

Фото: Приватна архива

Ипак, Бојовићи су се, како веле, Богу молили и веровали су да ће им син преживети. Тако је и било...

- После трансфузије и још неколико лекова, које ми је др Мијушковић давао, трећи-четврти дан почео сам полако да отварам очи и красте су почеле да отпадају. Тада је код свих била велика еуфорија. Захваљујући доктору Мијушковићу преживео сам и, поред мојих биолошких родитеља, њега сматрам оцем. То је био веома тежак период за све, пре свега за моје родитеље јер су ме други доктори били отписали због тешке клиничке слике. Отац је за то време био у карантину у "Ловачком дому", тада није било мобилних телефона, тако да је добијао минималне информације о нама. Покојни деда, мајчин отац, успео је да прескочи ограду болнице тек толико да види моју мајку кроз прозор. Били смо на неком од спратова и мене није могао никако да види, али мајку је видео - рекао нам је Зоран.

После дугог низа година, када је већ одрастао, Зоран је пошао у потрагу за лекаром коме дугује живот - др Пунишом Мијушковићем. Само једном су се срели.

СЕСТРА МИЛКА ЂУРАШИЋ - ХЕРОЈ

Фото: В. Илић

ПРЕ 53 године епидемија великих богиња у Чачку однела је прву и једину жртву. Тај број би вероватно био много већи да није било огромног пожртвовања чачанских медицинских радника који су се ухватили укоштац са опаком болешћу. У жељи да спасу оболеле, нису превише мислили на свој живот. Милка Ђурашић, која је као двадесетдвогодишња медицинска сестра од последица вариоле вере преминула у првим данима заразе, симбол је херојског доба чачанског здравства. Иако није била вакцинисана као дете, Милка и још неколико њених колегиница добровољно су се пријавиле да буду уз пацијенте заражене великим богињама. Милка и Душица Спасић из Београда су једине две медицинске раднице жртве епидемије великих богиња.

Према извештају др Мијушковића, у Чачку и околини од вариоле вере било је 12 оболелих, од којих је 11 лечено у "Ловачком дому". Умрла је једино Милка. У карантинима, за које су били одређени раднички хотели "Хидроградње" и "Ратка Митровића", налазило се 2.648 људи. Крај епидемије објављен је последњих дана маја. У дворишту старе чачанске болнице подигнута је спомен-биста Милки Ђурашић.

- Неколико пута смо му слали писма у жељи да се видимо, али др Мијушковић није желео да се експонира, био је скроман човек. Једном смо се, ипак, срели. Његова ћерка Наташа рођена је у време епидемије, он њу није ни видео, дошао је у Чачак нас да спасава. Са њом сам у контакту, одржавамо везе, у знак захвалности према њеном оцу, а мом спасиоцу. Ове године је 18 година откад је тај велики човек преминуо. Град Чачак одужио се доктору Мијушковићу прогласивши га за почасног грађанина нашег града, а пре неколико година предложио сам Скупштини града да једна улица понесе његово име - рекао нам је Зоран.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације