СВЕСНО ЗАМАГЉУЈУ СРПСКЕ КТИТОРЕ, ВЛАДАРЕ И СВЕЦЕ: Небрига о немањићким светињама у Северној Македонији помаже њиховом осмишљеном присвајању

ПОНОВЉЕНИ недавни напад и тешко вандалско скрнављење Цркве Пресвете Богородице манастирског комплекса Матејче, задужбине Немањића из 14. века, на обронцима Скопске Црне горе, надомак Куманова, по ко зна који пут актуелизује хроничне проблеме заштите средњовековних немањићких светиња у Републици Северној Македонији (РСМ).

Фото: М. Станчић

Упркос чињеници да број регистрованих средњовековних споменика културе у Северној Македонији није прецизно дефинисан у обједињеном регистру, према доступним подацима из досадашњих истраживања регистровано је 707 цркава. Ту свакако нису убележени сви споменици културе, а сурова је истина да ни велики број значајних објеката није под одговарајућом заштитом.

Оцене су то и из научних истраживања међу којима су несумњиво и подаци које је годинама предано и посвећено прикупила др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Питали смо је које су то средњовековне светиње у Северној Македонији на посебном удару?

- Немањићке задужбине, као што се недавно показало вандалским нападом на Манастир Матејче, званично - културно добро под заштитом државе у опасности, трпе различите атаке, а све то у условима запуштености и неадекватне заштите. Уз све то присутно је и свесно изостављања историјских чињеница - оценила је Ћирићева за "Новости".

Фото: М. Станчић

Дакле, како каже, није само питање физичког скрнављења, већ и намерног игнорисања српских ктитора који су те светиње подигли.

- Иако припадају византијском културном кругу, веома је важно нагласити да су их градили српски краљеви и властела. Манастир Пресвете Богородице у Матејчу, једна од тих светиња, под заштитом је државе према Закону о заштити културног наслеђа РСМ. Претходни, као и недавни вандалски напад на овај манастир је озбиљно кршење овог закона, као и међународних конвенција које је РСМ ратификовала у циљу заштите културне баштине - подсећа Ћирићева и додаје да је на основу тих законских одредаба "јасно да недавни вандалски чин угрожава не само физички интегритет манастира Пресвете Богородице у Матејчу, већ и његов историјски, уметнички и духовни значај".

Све то указује на озбиљну потребу неминовно праве заштите и примену одлучних мера за очување овог културног блага.

Ћирићева наглашава и да је, уз Матејче, проблематично и стање фресака у задужбини краља Милутина у Старом Нагоричину. Међутим ово је позната задужбина и о њој се неретко говори, док су многе цркве остале у сенци услед недовољног познавања наше историје, као и историје везане за ктиторску делатност српске властеле.

- Веома су угрожене фреске у задужбини властелинке Данице и њених синова Дмитра и Бојка, у Цркви Светог Николе у Љуботену у скопској општини Бутел. На северном зиду су портрети краља Душана, краљице Јелене и њиховог сина Уроша. Фреске у целој цркви би требало очистити адекватно, јер су већ попримиле окераст подтон. Осим тога, главна манастирска црква Светог Атанасија Александријског и Светог кнеза Лазара Српског, познатија и као Нова Лазарица, у манастиру Лешак, подигнута је од 1924. до 1934, а фрескописана је 1936. Албански терористи су је минирали и уништили 21. августа 2001, а обновљена је четири године касније донацијама ЕУ. Од тада је, међутим, храм посвећен само Светом Атанасију, а име кнеза Лазара се ни не помиње. Штавише, на "Википедији" на македонском језику пише да се пре рушења, на улазном порталу, уз Светог Атанасија налазила "безимена фреска". Култ кнеза Лазара претрпео је својеврсно брисање меморије - додаје Ћирићева.

Фото: Јасмина С. Ћирић

Светиње не морају нужно да буду скрнављене физички, сли су запуштене, а неретко то прати и свесно замагљивање трагова ктитора. Све као да је препуштено "временском отуђењу".

- Упркос многим изворима првог реда у повељама краља Милутина, нарочито повељама краља и цара Душана, затим ктиторским натписима на фрескама и порталима који указују на Србе градитеље задужбина, често се о црквама 14. века у РСМ говори кроз призму византијско-ромејског наратива - наводи наша саговорница. - То је још један пример замагљивања комплексности историјске истине и својеврсног порицања српског доприноса културној баштини која је сачувана у РСМ. Овакви наративи нарушавају аутентичност и комплексност историјског контекста, посебно ако говоримо о 14. веку и времену када су српски краљеви и властела подизали задужбине на територији данашње Македоније. Ми се данас суочавамо са феноменом да случајни посетилац у Охриду, или неком другом граду у РСМ где постоје сачуване српске задужбине, једноставно неће успети да пронађе адекватне податке на лицу места.

Фото: М. Станчић

Читав низ цркава које су врхунски домет властеоске уметности Срба у средњем веку, како каже, остаје непознат широј јавности не само у уметничком, већ у историјском смислу. Такве цркве иако су евентуално ушле у познати пројект Мониторинга православног наслеђа, једноставно постају део наратива који се у јавном дискурсу везује за византијски културни стратум или, како је то последњих година постало помодно, а то је уопштавање везано за православно културно наслеђе. Отуда су неретко у прошлости и уништавани натписи, нарочито уколико су садржали епитет "српски", што се догодило у Псачи или рецимо брисање епитета "српски" уз фреску Светог Саве у Храму Светог Атанасија у селу Журче код Демир Хисара. То је пример историјског редукционизма, којем нажалост сведочимо у науци.

Необорива је чињеница, ипак, да је изградњом цркава управо жеља владара или ктитора била да храмови буду даровани или Хиландару или хиландарском пиргу Хрусија. Територијално гледано, већина храмова у РСМ, ако су обновљени у њихово време или их је изградио неки српски властелин, јесу метоси Хиландара. Тако је властелин Карба "сам својим рукама" изградио Цркву Свете Петке на Брегалници 1334, а са виноградом, њивама и ливадама поклонио ју је Хиландару краљ Душан.

Фото: М. Станчић

- Ми не знамо, на пример, ко је властелинка Боришица која је подигла Богородичину цркву повише Скопља 1303, али знамо да је тај храм припадао хиландарском пиргу Хрусија. Љуботен, задужбина властелинке Данице са синовима Дмитром, господаром Звечана, и Бојком, господаром Матке. Ту је и црква Светог Ђорђа - Полошко, задужбина властелинка Јована Драгушина, брата од тетке цара Душана. Драгушин је насликан у цркви, а изнад њега је и портрет цара Душана са царицом Јеленом. Црква Светог Стефана у селу Конче задужбина је великог војводе Николе Стањевића, а и она је дарована Хиландару. Потврда тога је чувена представа на западној страни североисточног ступца уз олтарску преграду где је Богородица Страсна једина сачувана са епитетом Хиландарина. И, наравно, Црква Светог Николе у Псачи, задужбина властелина Влатка са кнезом Паскачем. Потписан је као "севастократор све српске земље" - објашњава Ћирићева. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације