ГЕЛЕР МИ ЈЕ ИЗВАЂЕН, АЛИ ОЖИЉАК НОСИМ У ДУШИ: Велимир Стојановић о дану када су касетне бомбе НАТО сејале смрт у његовом граду

ЋЕРКА и ја смо тога дана били у соби, кућа је била стара, из турског доба. Две касетне бомбе пале су на кров, пробиле таван...

Стојановић од ране има дубок траг, Фото Ј. Ћосин

Испрва сам мислио да ме је летва ударила. Ћерка и ја се нисмо видели од дима, од дасака, од плафона који је пао. Срећом, она је била добро. Када сам изашао на улицу једна жена је запомагала. Држао сам руку на глави, крварила је, али сам покушао и њој да помогнем. Нисам, нажалост, могао ништа да учиним, обе ноге су јој биле разнесене. Дошао сам до амбуланте, одмах ту у улици. Опрали су ми рану и превили, па сам изашао да помажем да угасимо пожар. Нисам знао да у глави имам гелер због ког сам касније једва остао жив.

Нишлија Велимир Стојановић и 26 година касније носи неизбрисиве трагове од кобног 7. маја 1999, када су НАТО касетне бомбе пале на срце његовог града и убиле 14 суграђана.

Један ожиљак носи у тишини сећања, у души која никада није зацелила. Други, опаснији, крио се данима у лобањи. Открио га је тек када су му отказали готово сви органи. Сада први пут јавно прича о томе:

- Гелер из главе ми је извађен, али носим ожиљак у души.

Тог јутра, код куће са ћерком, није ни слутио да ће се мирно јутро претворити у пакао.

- Код амбуланте је био пожар јер је бомба пала на плинску боцу. Кренуо сам да га гасим, био сам свестан свега јер гелер још није био дубоко. После сам отишао у викендицу. Убрзо су се јавиле последице: одједном ми је отказала десна рука, па сам изгубио оријентацију и вид. Завршио сам у војној болници где су ме одмах, око 15.00, оперисали и из лобање извадили гелер. Ево, још на глави имам рупу - показује нам Велимир.

Рупе од гелера на Митићевој гаражи, Фото Ј. Ћосин/Фото Принтскрин / РТС

Кобног дана сећа се и први комшија Живорад Митић, власник чувене нишке кафане чији зидови, капија и под још чувају ожиљке од гелера, као неми сведоци ужаса у којем је угашен живот њихове куварице Гордане Секулић од тек 27 година. Тих дана, иако су гости били реткост, били су у обавези да отворе кафану сваког јутра у осам часова.

- Пркосили смо зликовцима са Запада, мада посла није било уопште. Окупљали смо се само ми из улице, причали шта је бомбардовано током ноћи... Месар из улице срео ме тог јутра и поручио да му спремимо наш специјалитет. Хтео сам да га испоштујем и да му послужим и врућ хлеб. Отишао сам у пекару, говорећи нашој куварици Гоци да припреми све што треба.

Живорад у кафани чува слику погинуле куварице Гоце, Фото Ј. Ћосин

Док сам одлазио чуо сам авионе да баш ниско лете. Разговарао сам са власником пекаре, ушла је његова радница и рекла да ми је кафана погођена - прича Живорад.

Одмах се вратио. Ужас који је затекао, није заборавио.

- Бомбе су и даље падале, а у улици апокалипса. Рекли су ми да је наша Гоца тешко повређена, братанац ју је одвезао до болнице, али је преминула можда и на лицу места. 

Фото Ј. Ћосин

На почетку улице погинули су муж и жена у реду за јаја. Преко пута њих био је паркиран камион. Човек је покушао да побегне и да се сакрије испод, али није успео. Испред моје кафане лежао је дечко без обе ноге, не знам је ли преживео. Око амбуланте која је две улице одавде, било је најкрвавије. Ту су страдали медицинска сестра и комшија коме је бомба разнела цело лице - говори нам Живорад кроз сузе...

Фото Ј. Ћосин

Пронашао сам мртву трудницу

И ДАНАС ме прогони језива слика, тренутак када сам пронашао тело двадесетшестогодишње труднице. Мислило сам да је комшиница Живка која је ту држала бифе, а бомба је пала на плинску боцу и изазвала огроман пожар. Живка се, међутим, са неколико комшија склонила у ве-це и остали су живи. Када сам пришао телу, видим трудницу у поодмаклој трудноћи. Лежала је као да спава. Коса јој је падала преко лица. Још је некад сањам ноћу.... Одмах после тога кафану сам препустио сину, више нисам могао да радим - каже Живорад Митић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације