СОЛУНЦИ СУ НАСЕЉА ДИГЛИ ГОЛИМ РУКАМА: Бачка Топола не заборавља муку и велики труд добровољаца из Првог светског рата

ПРЕ нешто више од века, тик по завршетку Великог рата и аграрне реформе краља Александра, на територији Бачке Тополе, тада малене мађарске вароши на самом северу новоосноване Краљевине Југославије, солунски добровољци, махом са динарског крша, почели су да формирају насеља.

Фото: Ј.Л.

На добијеној земљи, голим рукама, помажући једни другима, солунци са Добруџе и Кајмакчалана, стварали су куће и окућнице и тако су једно за другим, почев од 1921. настали Карађорђево, Светићево, Бачки Соколац, Горња Рогатица, Томиславци, Средњи Салаш, Његошево, Мали Београд, Кочићево, Каркатур, а колоније су формиране и у већ постојећим насељима Пачиру, Новом Орахову, Бајши и Бачкој Тополи.

Живих виновника и њихових синова одавно нема, чак су и њихови унуци у позним годинама, а како би се сачувала успомена на људе на чијој су слави, јунаштву и муци насеља подигнута, издата је монографија "Колонистичка насеља у Општини Бачка Топола 1918-1941". Из пера професора Зорана Вељановића, Растислава Стојсављевића, Драгана Пиље и Горана Панића настало је прво и једино дело које је на једном месту објединило добровољачке колоније једне општине.

фото:Зоран Вељановић

- Аграрном реформом регента Александра 1919. године земљу без накнаде добили су, између осталих, солунски добровољци као награду за учешће у минулом рату и тада је почела колонизација становништва из пасивних динарских крајева у плодну војвођанску равницу. У највећој мери то су били делови Аустроугарске царевине у којој су живели Срби - Лика, Далмација, Херцеговина, Босна, Банија, Кордун... Сви који су као доказ имали решење Министарства пољопривреде Краљевине СХС добили су пет хектара (осам јутара) обрадивог земљишта. Земљу су добили и они који нису били борци, оптанти, беземљаши, те можемо рећи да је аграрна рефрма била вођена како социјалним, тако и националним и политичким мотивима у циљу званичних државних интереса новоосноване краљевине. Тако је на територији Бачке основано 60 а у бачкотополској општини десет насеља. На територији општине населило се 746 добровољаца и 129 надареника, као и 75 оптанта, односно 950 породица - подсећа професор Зоран Вељановић. - Ово дело је значајно не само што је обухватило сва насеља, него доноси и попис њихових оснивача, што до сада нигде није урађено. Надамо се да ће оно бити мотив и другим местима да на овај начин сачувају значајан сегмент наше историје.

Оно што се већ у први мах види је да су насеља називана по именима чланова династије Карађорђевић, војсковођа или крајевима из којих су досељеници потекли. Најпре се формирала главна улица а потом бочне, које су је секле под правим углом. Куће су грађене далеко од комшијских као вид превенције од пожара. Како у Бачкој Тополи тада није постојала парохија Српске православне цркве, на молбу колониста, тадашњи владика бачки Иринеј Ћирић дао је дозволу 1921. за формирање парохије а десетак година касније изграђен је храм Светог пророка Илије.

- У првим годинама колонизације, на подстицај и уз помоћ комисије за аграрну реформу, на свакој колонији оснивале су се аграрне заједнице. То је био вид задруга које су пружале помоћ становништву у храни, материјалу, семену за сетву, садницама воћа... Уз помоћ њих на свакој колонији ископан је бар један, а на већим и више артешких бунара са пијаћом водом - додаје Вељановић. - За свега неколико година колонисти су помажући једни другима, од материјала који им је би доступан - земља, блато, иловача, подигли куће и штале. Други материјал, резана грађа, стакло, цреп, обезбеђивао се путем аграрне заједнице.

Како им је било, на голој ледини голим рукама, далеко од завичаја, скућити се и створити породице, из данашње песпективе тешко да можемо и да замислимо. Судбина их није штедела ни две деценије касније. Тек створена огњишта морали су да напусте на почетку Другог светског рата, када су целе породице сточним вагонима одведене у мађарски логор Шарвар. Многи се одатле нису вратили.

- Оснивачи колонистичких насеља нису много причали о својим ратним догодовштинама, миграцијама и тешким почецима у равници. Шапатом су између себе препричавали своје ратне године. Доласком нових комунистичких власти 1945. године ти говори су били све тиши, а покоју реченицу преносили су на своје унуке да их они пренесу даље - каже Драган Трапарић, потомак солунског добровољца, оснивача села Његошево. - Данашње генерације, праунуци и чукунунуци оснивача не живе више у селима, за њих су то места која их враћају у детињство. Они махом не знају које муке су прошли њихови преци да би они имали мирну и бољу будућност. Велики број предачких прича није записан и појео их је дух времена. Ово дело је покушај ентузијаста, благих људи који разумеју да ако не будемо сачували прошлост нећемо имати ни будућност, да све њих сачувају од заборава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације