КАД ОЧИ НЕ ВИДЕ, СРЦЕ ПРЕПОЗНАЈЕ: Слепе и слабовиде жене у Србији свакодневно се суочавају са изазовима, а ипак раде, завршавају факултете..

У ПРОСТОРИЈИ Савеза слепих Србије неколико жена седи око стола. Не виденас док улазимо, али знају да смо ту. Чују наше кораке, гласове, осећајунаше покрете. У том свету без светла, њихова чула су изоштрена. Кад очине виде срце препознаје. Оне су жене које не виде, или виде тек делићонога што је у њиховој близини.

Foto: Zoran Jovanovic

- Кад очи не виде, срце препознаје - кажу нам.

Али, ове жене не траже сажаљење, можда чак ни саосећање. Само да их људи не заобилазе, да их не посматрају као терет и да, иако то често није једноставно, имају исте шансе у животу као и сви други, без препрека и предрасуда.

Од око 12.000 чланова Савеза слепих, половина су жене и девојке. Њихов свакодневни живот није лак, не само зато што не виде, него и зато што, као и све друге жене, брину о кући, породици, деци. Постоје нека помагала која им олакшавају да безбедно дохвате храну, да припреме оброк, да пресвуку дете, да се снађу у простору, али она нису доступна свима, и многе жене се сналазе саме, како знају и умеју.

Foto: Zoran Jovanovic

- Немамо тачне податке, али знамо да се већина слепих и слабовидих жена тешко запошљава - каже нам Милан Стошић, председник Савеза слепих Србије. - Иако постоји закон који обавезује послодавце да приме особе са инвалидитетом, многи то избегавају. Због тога наше жене траже посао преко Националне службе за запошљавање. Ти послови најчешће трају неколико месеци, понекад годину дана, а после тога све почиње из почетка. Многима од њих није лако, јер немају могућности да се осамостале.

Слепе жене су врло упорне: завршавају факултете, уче стране језике, раде... Али, има и оних које никада нису имале прилику да науче Брајево писмо, јер им то нико није омогућио.

- Слепи људи који живе у мањим градовима или руралним срединама суочавају се са многим проблемима - истиче Снежана Радовић, председник Општинске организације слепих у Крушевцу. - Много је предрасуда. Прво, ми се стидимо да носимо бели штап. Плашимо се да ће нас околина чудно гледати. А искрено, имам утисак да би већина људи пришла да нам помогне и због тога морамо да прескочимо те унутрашње баријере. У нашем граду ретко се виђају слепи са штапом. Већина има пратиоца.

Foto: Zoran Jovanovic

Снежана нам прича и да се млади тешко одлучују да науче Брајево писмо, нарочито ако немају подршку родитеља:

- Сећам се девојке, да је нисам бодрила, да јој нисам рекла да може и да вреди, никад га не би савладала. Рекла сам јој да смо ми у предности у односу на друге, јер знамо и Вукову и Брајеву азбуку. Радила сам као учитељица, али сам почела да губим вид. Схватила сам да не видим добро када сам почела да мешам линије у свесци и нисам могла да пратим како спајају слова. Отишла сам код лекара. Рекао ми је да више не могу да радим у школи. Тако сам 2000. отишла у инвалидску пензију. Убрзо ми је преминуо супруг, остала сам сама са двоје основаца.

Мале средине могу бити врло сурове према особама са инвалидитетом, нарочито женама. Али, Мара Горњак из Врбаса није дозволила да је живот сломи. Прошла је кроз два брака у којима је због слабог вида била потцењивана, занемарена. Срећу је нашла тек у трећем браку. Случајно је почела да се бави куглањем, годинама је у самом врху и члан европске репрезентације.

- Од 2013. се такмичим. Рекли су ми да пробам, ја сам пробала и видела да иде. Данас сам државни првак - каже нам. - Кувам, масирам, играм шах. Нисам знала да пливам, али сам 2013. научила. Волим живот. Пишем песме и сада пишем књигу о свом животу. Биће то поучна књига за младе.

Мара није рођена слепа. Вид је губила постепено. Носила је диоптрију минус 25, а пре деценију, после смрти сина, потпуно је ослепела.

- Преко ноћи ми је пукао живац у левом оку. Десно сам изгубила два месеца касније. Да није било мог мужа, не знам како бих се подигла. Тешко је, али корак по корак научила сам да функционишем. Пре него што сам изгубила вид, радила сам у централи у болници, а онда сам постала терапеут. И сада то радим.

Док многи градови тек траже начине да укључе слепе и слабовиде у друштво, у Суботици се то догађа сваког дана. У Удружењу слепих и слабовидих, које броји око 500 чланова, ради и Данијела Пејић, потпуно слепа девојка.

- Данијела је изузетно вредна, педантна и пожртвована у свом послу - каже Валентина Лазаревић, секретар Удружења. - Не бих је мењала ни за коју колегиницу која види. Она живи са старом мајком која више не може да јој помогне. Због тога има персоналног асистента - девојку која је свакодневно прати до посла, код лекара или иде са њом у набавку. Ту услугу финансира градска управа са којом наше удружење одлично сарађује. Наш град има слуха за нас.

Слепи су суочени са још једним проблемом.

- За маркет сам направила "мапу" у глави. Али, у последње време често померају робу на полицама, па оно што је било доле стоји горе - каже Тања Веселиновић из Жаркова. - Добро би било да у већим маркетима имају неког на вратима, попут портира, који ће прићи да помогне кад уђе неко са белим штапом. Не да нам стоји над главом, него да буде ту ако затреба. Као што постоји брза каса, тако може да постоји и "брза помоћ" за нас.

Тања користи асистивне технологије: телефоном скенира производе и добија текст у звучном формату.

- Данас може да се наручује и преко интернета, али све би било лакше кад би и простор био мало прилагођенији. Не треба много. Само да се ствари не померају сваки час.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације