ПИТАЛИ СМО СЕ ЈЕСУ ЛИ ТО ВРАТА РАЈА ИЛИ ПАКЛА: Стево Вујичић, један о чланова тима који је први, пре 60 година, освојио Невидио

РАВНО 60 година прошло је од тог 1. августа 1965, када је "капитулирао" кањон Невидио (Невиђбог), последњи неосвојен у Европи. После три дана борбе, "предао" се драгуљ дуг готово два километра и на појединим местима широк свега 25 центиметара, а пораз није наплатио ниједним животом. Кањон је део реке Мале Комарнице, која извире у подножју јужних планина Дурмитора, у Добром Долу. Име Невидио носи од краја проширења долине између села Комарница и Пошћења до ушћа у Придворицу.

Фото Приватна архива

Имена храбрих освајача из Планинарско-смучарског друштва "Јаворак" из Никшића Милоша Бојановића, Бошка Вулановића, Стева Вујичића, Ратка Гаге Лучића, Николе Шуње Мрваљевића, Павла Вучуровића, Божидара Фриња Контића и Миодрага Ковачевића памтиће се док буде трајао Невиђбог, како је кањон народ овог краја недалеко од Шавника назвао. Друштво су им правили новинар Владо Мићуновић и снимтељи Милан Пешић и Милун Тадић, који су први послали вест и снимке у свет. Од ове дружине данас су живи само двојица: Стево Вујичић и Никола Шуња Мрваљевић.

- Трећег дана од уласка у Невидио пао је мит о непобедивости овог кањона. Мада су многи покушавали, нико пре нас није успео да прође дивљином о којој је испредено безброј предања и чудних фантастичних прича. Уколико би се у кањон оклизнуло јагње или говече, нестало би без трага и гласа. Невидио је прогутао и неког пастира Гала, па је људима само остало да то место назову Галов мрамор - прича за "Новости" Стево Вујичић (85).

Он и данас чува уже, кацигу, чак и једну кесу, којом је, у ноћи коју су провели у кањону, између последњег дана јула и првог августа те 1965, покрио ноге не би ли се угрејао.

- Била је те вечери велика хладноћа, а температура воде свега четири до пет степени. Оставивши за собом врата кањона, целим путем питали смо се да ли су то, у ствари, врата пакла или раја. Када нисмо пливали скакутали смо с камена на камен. Огромне отргнуте стене, које је вода вековима подлокавала тражећи себи пролаз после великог одроњавања, глатке су и клизаве као стакло, нарочито кад су влажне - преноси давне, а још живе импресије Стево.

Фото Приватна архива

Њему је то био први и последњи пут да прође кањоном Невидио. Никад му се више није враћао.

Публициста и новинар Владо Шале Мићуновић, нажалост више није међу живима, али је оставио писани траг освајања кањона. Иако неискусан у том походу, успео је уз помоћ одважнх планинара да прегази ову дивљину.

"Кањон се све више сужава. Преко пола километра изнад наших глава уздиже се потпуно вертикално усечена стена! Као да је тестером извађен њен уски део, широк колико и кањон. Испод нас, у води коју газимо или којом пловимо на гуменим чамцима, беласа се уситњено камење. Ходник у стени је потпуно прав, узан и дугачак око педесет метара. Седамо у чамце и вода нас сама носи. Сећам се како је неко у акустичном узаном каналу, где је вода необично тиха, запевао песму о венецијанским гондолијерима и сви смо је прихватили", записао је Мићуновић.

Обрушавање камења представљало је велики проблем Никшићанима. Једино решење било је побећи. Али куда?

В.К.

"Неко је предложио да покушавамо савладати бочну стену и тај најлуђи предлог смо прихватили. Први је отишао снажни Никола Мрваљевић. Вештином акробате пео се по трошној стени обраслој маховином и травом. За њим је отишао Ратко Гага Лучић, да бисмо потом изгубили везу са њима, јер ни најјачи глас се није могао чути. Неколико сати касније угледасмо Лучића како разапет на стени покушава да пође напред, али узалуд. Читав сат се неосигуран борио са стеном, да би у једном тренутку очајнички успео да се баци на другу страну и ту стену чврсто обргли рукама. За то време Мрваљевић је изашао из кањона, нашао екипу за осигурање и с неколико ужади пребачених преко рамена пошао да спасава Гагу. Споро, мучно и ризично пребацивали су се Вучуровић и Тадић, док је остатак екипе и даље био изложен обрушавању стена", преносио је сећања Мићуновић.

Иако гази девету деценију Стево Вујичић памти сва ова дешавања.

- Целе ноћи нисмо смели заспати. Мени су од хладноће биле укочене ноге, јер сам на себи имао само купаће гаће и кошуљу, обавијао сам их поливинилском кесом од које ми није било топлије. Али када смо на крају укротили природу све муке су се заборавиле. И после толико времена данас нешто размишљам: нама је требало три дана да освојимо Невидио, а данас овој младежи свега два сата. Ми са дотрајалом опремом за разлику од ових данашњих који на најсавременији начин са лакоћом иду нашим путевима - оцењује Стево.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације