ЉИЉАНА НА ЈЕЛИЦИ ГАЈИ СТАРЕ СОРТЕ ГРОЖЂА: Васпитачица у пензији готово пола века посвећена виноградима (ФОТО)

ТАМО где се обронци планине Јелице нежно спуштају ка чачанској котлини, која се одавде види као на длану, сместило се село Придворица. Легенда каже да је име добило по двору неког средњовековног велможе којег су мештани снабдевали најбољим плодовима, али су пре свега ови осунчани брегови вековима били окићени непрегледним виноградима. Данас, ту традицију од заборава чува жена чудесне енергије и руку које подједнако нежно милују децу и чокоте лозе – Љиљана Љиља Јовановић.

Фото В. илић

Љиља ће ускоро напунити седамдесет лета, а готово пола века њен живот је нераскидиво везан за винову лозу. Више од четири деценије провела је као васпитачица у чачанским вртићима, а често је право са посла, из града, хрлила у своју Придворицу. Чим би завршила обавезе око „туђе” деце и својих, Биљане и Ивана, чекао ју је виноград.

Љубав према лози, како нам казује, усадио јој је свекар Мирко. Од њега је крала занате, упијала савете и научила најважнију лекцију: „Каква је боја неба тог дана, таква мора бити чорба за прскање”, говорио је старац док је мешао плави камен и креч. Данас, Љиља у својим виноградима готово све ради сама – од резидбе и уклањања заперака, па до саме бербе и риљања.

Фото В. Илић

У Љиљиним виноградима куца срце старе Србије. На три парцеле расте десетак сорти, углавном винских. Ту су старинска молдавија, прокупац, динка, афусали и грашевина.

- Прошле године род је био сладак као мед. Уз само два прскања имала сам око 200 литара вина, а бивало је и по 500. Већ половином фебруара засучем рукаве, па у виноград, и тако кренем дан по дан. Сама орезујем, разводим ако треба. Тамо где видим да се суши, садим нове. Све мора да се уради до Младенаца. Кад је у цвету, не улазим у виноград – прича Љиља, нудећи зрна молдавке која и након замрзивача чувају сву сласт прошлог лета, додајући да је пре седам година остала без супруга Радована, који јој је био главни помоћник у свим пословима.

За добро вино, вели, најважнија је јака резидба и редовно претакање. Она га проба свако јутро и вече, „пресецајући” га тачно на време.

ПЕРМАКУЛТУРЕ И КОЗЕ

ИАКО на прагу осме деценије, ова жена не мирује. На интернету истражује пермакултуру, сади кромпир и бели лук тако да „једно друго штити”, а у штали брине о пет коза и троје јарића. Са сином Иваном сади старинске дреновке и леске, верујући у природну основу свега што узгаја.

Фото В. Илић

Иако је дијабетичар, Љиља каже да јој по неколико месеци лек не треба док је у Придворици. Земља и чист ваздух су њена терапија. Одрасла на Љубић кеју, од малена је жудила за селом, бежећи код бабе и деде у Љубић чим остави школске књиге.

Данас она обрађује скоро три хектара своје земље и још хектар под закуп. У њеним воћњацима рађају јабуке лепоцветке, будимке и колачаре, крушке кантаруше и меднице. Посебно је поносна на своје вештине калемљења – кажу да је у томе прави мајстор и да се готово свака воћка коју њена рука „споји” прими и издашно рађа.

За Љиљу виноград није посао, већ молитва која почиње на Светог Трифуна паљењем свеће и кађењем чокота. И док год је снага служи, Придворица ће мирисати на њено младо вино и одисати ведрином коју само живот у складу са природом може да изнедри.

Чувари старих сорти грожђа

ИСТОРИЈА виноградарства на падинама планине Јелице сеже дубоко у прошлост, још у доба средњовековне Србије, када су манастирска имања и поседи локалних велможа били прекривени виновом лозом. Захваљујући специфичној микроклими, великом броју сунчаних сати и „ружи ветрова“ која струји са планине, јелички виногради су одувек давали грожђе са високим процентом шећера.

Фото В. Илић

Стари записи говоре да су чачанска села подно Јелице, попут Придворице, Јежевице и Атенице, била главни снабдевачи вином за трговце који су путовали ка приморју. Чак и у време османске владавине, традиција није потпуно замрла, а прави процват доживљава крајем 19. и почетком 20. века. Тада су аутентичне сорте попут прокупца и динке доминирале овим крајем, пре него што је филоксера (болест лозе) десетковала засаде. Данас, ретки чувари попут породице Јовановић, кроз „реконструкцију“ старих сорти, заправо чувају генетски код српског виноградарства који је скоро читав миленијум хранио и крепио овај народ.

Препоручујемо

Репортаже

0 4

ДА ЛУКА УСПЕШНО ЗАВРШИ И ТЕРАПИЈЕ: Породици малог Новосађанина и даље потребна помоћ у лечењу од ретке болести (ФОТО)

20. 03. 2026. у 06:30

Репортаже

0 1

ЖИВОТ ГЛЕДАЈУ КРОЗ ДОДИР, ЗВУК И РЕЧ : Репортери "Новости" у Дому за слепе и слабовиде у Панчеву, једином у Србији (ФОТО)

19. 03. 2026. у 13:09

Репортаже

0 1

ПЕШКЕ ДО ОСТРОГА ЗА СОФИЈУ И ФЕЂУ: Припадници МУП и Министарства правде крећу на хумано ходочашће за лечење двоје малишана

18. 03. 2026. у 19:12

Репортаже

0 3

БОРБА ГРУЈИЋА И ДАЉЕ ТРАЈЕ: Узгајивачи коња из Вршца, који су изгубили готово цео салаш у лањском пожару, очекују помоћ институција

18. 03. 2026. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације