Спокој у кањону Вучјанке: Руски емигрант Борис Непокупној дао је немерљив допринос развоју образовања, спорта и културе у Лесковцу

Игор Митић
Игор Митић

26. 04. 2026. у 21:15

Прошао је читав век од када је руски емигрант Борис Непокупној(1887-1972) одржао свој први час у лесковачкој Гимназији. Од њега је 20 генерација младих Лесковчана учило фискултуру и руски језик, а када је отишао у пензију спокој је пронашао у скромном дому који је саградио на стрмој падини планине Кукавица, у кањону реке Вучјанке.

Спокој у кањону Вучјанке: Руски емигрант Борис Непокупној дао је немерљив допринос развоју образовања, спорта и културе у Лесковцу

фото: приватна архива

Био је човек богате и живописне биографије. Одликовани ратник, врхунски спортиста и цењени професор изабрао је да последње деценије живота проведе окружен нетакнутом природом која га је, већ приликом првог сусрета, очарала.

Старији мештани Вучја још увек се сећају овог необичног досељеника и аскете. Бираним речима описују његову једноставност, педантност, дисциплинованост, свестраност, али и скромност. Борис Непокупној је мало причао о себи, а имао је шта да каже!

Рођен је у Кубањској области, у имућној руској породици. Завршио је Трећи московски кадетски корпус, а потом и Николајевску коњичку академију. На Олимпијади у Стокхолму, 1912. године, такмичио се у модерном петобоју, а освојио је и сребрну медаљу у мачевању.

ПРЕЦИ ИЗ СРБИЈЕ СТИГЛИ НА КУБАЊ

Борис је причао да је његов долазак у Србији заправо повратак својим правим коренима, јер су његови преци, како је истицао, били Срби досељени на Кубањ. У Србији су се презивали Непокуповићи, а почетком 20. века у Русији су имали око 600 хектара земље.

У Великом рату истакао се храброшћу и војничком вештином, као и током Октобарске револуције и грађанског рата, када се борио на страни лојалној царској Русији. Одликован је са више медаља за храброст. Добио је чин пуковника и био командант Другог црноморског пука. У једној од битака је рањен, а живот му је, 1920. године, заувек променила одмазда црвеноармејаца који су му убили сина.

Суочен са трагичним губитком одлучио је да напусти родну груду и после пет година стигао је у Лесковац. Убрзо је добио професору, а у Соколском друштву дужност инструктора мачевања. Својим ученицима је успешно преносио страст ка вежбању, припремао их за спортска такмичења, учио их јахању, балету и пливању. Захваљујући њему Лесковац је 1931. године добио први мачевалачки клуб, а две године касније Борис Рус, како су га звали, постао је и атаман лесковачке железничке станице.

Три године по доласку у град на Ветерници Непокупној је први пут шетао Кукавицом и кањоном Вучјанке. Испоставиће се да ће и тај сусрет обележити његов живот. Уз помоћ својих ђака и мештана Вучја, Борис је на неприступачном терену, поред канала који водом са брда снабдева оближњу хидроелектрану, 1953. године направио скромну кућицу где је провео своје пензионерске дане. Том одлуком он није бежао од људи, већ је ишао у сусрет природи и вероватно својим дечачким данима током којих је обилазио обале Кубања и стотине хектара шума и степа на имању свог деде, козачког атамана.

 

- Борисов животни мото био је да треба поштовати природу и живети по њеним правилима. Он је препознао предности и лепоте Кукавице и зато је, на подручју Вучја, провео последњих 20 година живота. Тиме нам је поручио да треба чувати природу која је данас нападнута са свих страна. Неговањем сећања на њега, циљ нам је скренемо пажњу и на све оне који су својим знањем и радом дали немерљив допринос развоју и препознатљивости нашег краја – истиче Срђан Митић, председник Удружења „Наше Поречје“ из Вучја.

Русове колибе, која је описивана као да је пренета из неке бајке, одавно нема. О овом необичном човеку писале су и „Вечерње новости“ у недељном броју од 27. октобра 1968. године, у тексту нашег новинара и фоторепортера Боривоја Мирослављевића под насловом „Заљубљен у Кукавицу“.

Борис је описан као човек који је изгледао много млађе у односу на своје године. И у зрелој доби био је педантан. Свеже обријан, са краватом око чисте беле и испеглане крагне кошуље, у кућици уређеној као да је апотека. Два гвоздена кревета, орман, шпорет, сто, столице, полица са књигама, радио у углу, а на плафону лустер. Борису су дозволили да „узима“ струју са вода мале хидроелектране.

РАДИО И КАО ПЕНЗИОНЕР

Током дугих зимских ноћи на грамофону је слушао француске шансоне како не би заборавио језик који је одлично говорио. Као пензионер, прихватио је место наставника француског језика у основној школи у Вучју, где је предавао четири године. Током распуста помагао је „слабијим“ ђацима, али је највећи део времена проводио шетајући стрмим обронцима околних брда и кањона Вучјанке.

- Ако постоји рај онда је то Кукавица! Неизмерно сам је заволео и одлучио да на њој останем до краја живота. Прекрасна шума, бистра и хладна вода на дохват руке, изванредан, чист ваздух...- причао је „Новостима“ Непокупној.

Његову љубав према природи препознавале су и животиње са којима се дружио. Птице су му, на позив, слетале на длан, а љубимица му је била припитомљена веверица Белка. Младоликост и здравље Рус је дуговао свакодневном вежбању, трчању, али и релативно честом пешачењу до Вучја, где се дружио са пријатељима. У пошти је имао свој фах, где су му долазиле новине и друге пошиљке. Са пијаце, из центра места, носио је храну за себе и орахе за Белку, а до пијаце камење! Њиме је пунио свој ранац како би одржао физичку снагу, иако је и без тог терета било тешко да се савлада пут до куће.

СПОМЕН ПЛОЧА У ГИМНАЗИЈИ

Захваљујући иницијативи „Нашег Поречја“, коју је подржао Руски научни институт из Београда, у холу лесковачке Гимназије откривена је спомен плоча, отворена изложба и одржан програм посвећен Борису Непокупноју, док су на његовом обновљеном гробном месту, на старом вучјанском гробљу у подножју Кукавице, положени венци и одржано опело.

Некадашње ђаке, мештане, раднике хидроелектране и друге госте, који су га обилазили, служио би медом из својих кошница, а мелемима је, себи и мештанима Вучја, лечио разне повреде. Овај необичан човек се први пут озбиљно разболео у 85. години живота и завршио у лесковачкој болници. Лечили су га његови ученици др Ђура Димитријевић и др Велибор Станковић.

- Био је то мој најнеобичнији пацијент. Никако није могао да се привикне на болнички амбијент. Стално се жалио да се у соби гуши, па смо му дозволили да спава на тераси зграде – испричао је др Димитријевић, лекар Бориса Непокупноја - човека који је и пред саму смрт био жељан ваздуха, навикнут на своје Вучје, Вучјанку и Кукавицу.

 

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
СРУШЕН РУСКИ ХЕЛИКОПТЕР, ЦЕЛА ЗЕМЉА ПОТОНУЛА У ХАОС: Падају градови један за другим, наоружане групе воде борбе са војском (ВИДЕО)

СРУШЕН РУСКИ ХЕЛИКОПТЕР, ЦЕЛА ЗЕМЉА ПОТОНУЛА У ХАОС: Падају градови један за другим, наоружане групе воде борбе са војском (ВИДЕО)

РУСКИ војни хеликоптер срушио се 25. априла у близини Вабарије у региону Гао у Малију, потврдили су руски извори, док су борци Фронта за ослобођење Азавада и џихадистичке групе повезане са Ал Каидом, ЈНИМ, извели највећу координисану офанзиву у земљи последњих година, нападајући истовремено главни град Бамако, војно упориште Кати и северне градове Кидал, Гао и Севаре, што је на највидљивији начин открило ограничења руске безбедносне стратегије у Африци.

26. 04. 2026. у 13:30

Коментари (0)

Гласај за свој омиљени укус и сазнај да ли си у већини