ОД ЧОБЕНЧЕДА ДО ВОЗАЧА „ПЛАВОГ ВОЗА“: Јаћим Радовић (87) из села Златари код Рудог - Ранковића, смењеног у Пули, возом довезао у Београд

Р.Миловић

09. 09. 2020. у 08:55

У ЗЛАТАРИМА код Рудог, на сиромашном пољопривредном домаћинству, од седам синова Томе и Влајка Радовића, најдаље је „доскочио“ Јаћим Радовић, који је у пензију отишао 1986. године, као возач локомотиве „Плавог воза“.

ОД ЧОБЕНЧЕДА ДО ВОЗАЧА „ПЛАВОГ ВОЗА“: Јаћим Радовић (87) из села Златари код Рудог - Ранковића, смењеног у Пули, возом довезао у Београд

Живи у Сарајеву, а летује у Златарима код Рудог. Пут од чобанчића до возача најистакнутији личности СФРЈ није био лак.

- Био је трновит, а борбен, саткан у сиромаштву. У Железничку индустријску школу, у Пофалиће код Сарајева, отишао сам 1948. године са пет динара у џепу. Постао машионбравар и годину-две радио у ложионицама и алатници, увек масан и гарав. Одахнуо сам први пут у животу одласком у Вождовац на одслужење ЈНА, као радио-телеграфиста, са чином „десетара“. Била је то одскочна даска за моје даље напредовање, по повратку у Сарајево. Чекало ме школовање за машиновођу, па сам шест година управљао гаравим „Ћиром“ ускотрачном пругом, а онда сам завршио курс за дизел-локомотиве. Ту прву дизелку - „Американку“ сам возио на релацији Винковци-Београд-Загреб, а потом и нашу дизелку из „Ђуре Ђаковића“ са именом „Нада“. Не знам, по чијој препоруци сам прекомандован за возача „Плавог воза“, али му хвала до неба. Ту је био прави, господски посао. Воз из једног дела са локомотивама напред и назад. Направљен је у Торину и у ствари се звао „Ђуро Пуцар“, а додељен је политичком руководству БиХ. Њиме сам, оно после пада Александра Ранковића на Пленуму у Пули, возом га вратио у Београд. Тако ми је наређено. Сувозач ми био Милован Бајић, а домаћин-економ, конобар, Сидан Беговоић. И тако 12 година, све до пензионисања - каже за „Новости“ Јаћим Радовић.

Радост пензионерског живота је покварио рат у БиХ.

- Биле су то године страве и ужаса, глади, неимаштине, страха за живот. Бошњак снајпериста након вербалних претњи на вратима стана, успео је да ме „упуца“ у колено. Но, ето, све је то сада прошлост. Живот за роман, пун догодовштина. Сада након смрти супруге Милене живим са кћерком која је у статусу детета са посебним потребама, а син Владимир,после факултета у Београду, где је стекао диплому машинског инжињера, из Београда се преселио са супругом Сањом и децом у Канаду. Од браће смо у животу још ја и Стојко, такође становник Сарајева са супругом и сином. Летујемо сви у Златарима, где смо изградили нову породичну кућу са помоћним објектима. Одавде, опет у Сарајево и тако, до ко зна када и колико још година - закључи разговор Јаћим Радовић.