СЛОБОДАН САМ САМО У МРЧАЈЕВЦИМА: Мирослав Илић о 50 година каријере, рођенданском концерту, дружењу са колегама...

ПОЛА века блиставе музичке каријере ове године слави један од најпопуларнијих југословенских и српских певача Мирослав Илић.

Фото М. Лабудовић

Славуј из Мрчајеваца, како га од милоште зову, својим златним гласом деценијама осваја публику, а нема весеља без његових хитова "Поломићу чаше од кристала", "Није живот једна жена", "Луцкаста си ти", "Поздрави је, поздрави", "Девојка из града", "Волећу те до краја живота", "Теби"...

И овог 10. децембра одржаће традиционални рођендански концерт, када ће са публиком у београдској "Штарк арени" имати дупло славље - 72 године живота и 50 откако је први пут запевао на бини. Припреме за јубилеј увелико трају, а у интервјуу за "Новости", бард народне музике нам открива да је узбуђен, "врти" у глави ту давну 1972. годину, кад је крочио на сцену. Није, каже, могао ни да замисли да ће то путовање, како га он назива, трајати толико дуго.

- Није то баш сваки дан, 50 година каријере - каже нам легендарни певач. - Нико ко се бави овим послом, па ни ја, не може да предвиди шта ће бити и колико ће трајати. Ово је заиста неизвестан занат. Публика је чудо, нешто "кврцне" и данас те хоће, а сутра те неће. Нисам маштао о томе, био сам студент електротехнике у Скопљу, практично сам "залутао" у музику. Сањао сам да завршим факултет, служим војску, да се оженим, запослим... У брак сам ступио релативно рано, у 21. години и у жељи да обезбедим егзистенцију, да зарадим неке парице и приведем студије крају, почео сам да певам. И дан по дан, година по година, дочеках пола века на сцени. Захвалан сам Богу и свим дивним, добрим људима који ме прате свих ових 50 година.

Учили сте занат од "старе гарде", Предрага Живковића Тозовца, Боре Спужића Кваке, Предрага Гојковића Цунета... Не кријете да је Тозовац за вас најбољи. Како памтите дружења са њима?

- Тозовац је имао велики значај за народну музику и био нека врста прекретнице. За мене је он највећи, а после њега можете да ређате по укусу, Шабана, Тому, Маринка, Цунета, Сафета, Кваку... На наше заједничке феште долазио сам и по три, четири сата раније. Дружили смо се, зезали, "пецкали". Тога већ дуго нема, све се то распршило. Ми смо се тад забављали, увесељавали смо друге и живели лепо. А данас се то претворило у сулуду трку, сви исукали канџе. И стари и млади, сви смо полудели, распоредили се стрелци, те се малтене гледамо као непријатељи. Ало, људи, ово је забава. Ово је први пут за ових 50 година, колико постојим као певач, да они који су отишли или одлазе нису иза себе оставили генерацију која ће да се "наслони" на нас и продужи тај дух. Не ради се ту о извођачком "кадру", него о њиховом окружењу, приступу публици, репертоару, стилу... Не знам зашто се то догодило, жао ми је због тога.

Недавно сте и Тозовчевој песми "Сиромах сам ал' волим да живим" дали ново рухо, а снимили сте и спот...

- Није то први пут, својевремено сам обрадио и његов хит "Ох, Јано, Јано". Питао сам га за дозволу тад, одобрио ми је, а сада сам контактирао са његовом Мимом, која је наследник ауторских права. Мислим да је ова обрада веома симпатична. Злато моје, да вас не лажем, хтео сам да снимим две или три нове песме али да буду примерене мојим годинама и оном што сам оставио иза себе. Нисам нашао такве песме и освежио сам репертоар са две обраде. Ових дана, појавиће се и "Ти си звезда мојих снова" од Предрага Вуковића, коју сам отпевао у новом аранжману.

У тако дугој и богатој каријери било је много лепих тренутака, али и оних мање добрих. Да можете да вратите време, да ли бисте нешто променили?

- Мање бих веровао људима, једино то. У музику сам ушао практично "невин", дошао сам из Мрчајеваца, патријархално васпитан и улетео сам у џунглу. Мислио сам да је све онако како ми кажу, дуго сам веровао свима. Али, било је то једно узбудљиво путовање ових 50 година, солидна прича и драго ми је што ће иза мене остати пар песмица. То ме чини најсрећнијим.

Мирослав са Цунетом Гојковићем, Шабаном Шаулићем и Маринком Роквићем, Фото Р. Радетић/В. Данилов

Верни сте навијач Црвене звезде. Били сте 1991. године у Барију, са генерацијом играча која се попела на кров Европе. Дружили сте се тада са Џајићем, Просинечким, Панчевим, Савићевићем, Пиксијем... Какве вас успомене вежу за то време?

- У Барију је била лудница на аеродрому, од летова, кашњења, авиона. Ни не сећам се шта су ми играчи тражили да им певам. Било је веома узбудљиво и динамично. У једном моменту сам заспао на аеродрому, имам видео-касете на којима се види како дремам док чекамо лет. Сећам се и утакмице Звезде у Милану, пре него што је постала шампион у Барију. Био сам на том мечу, дошао сам из Штутгарта. Како сам током целе недеље био слободан, окренем Џају и кажем му да ћу доћи, само нека ми нађу хотел. Дођем у Милано, нађем се с њима. Силазим из собе пред полазак на стадион и видим ове наше момчиће.

Просинечки тек што је потписао уговор, одиграо неколико утакмица. Видим сви унезверени, уплашени. Приђем Пиксију и кажем: "Сине, шта је ово. Је л' идете на утакмицу или на гробље, бре? Који је вама враг, знате ли да играте фудбал? Играј, не дај се, није да ви не знате. Ако су бољи, победиће. Какав је ово приступ, па ви сте се већ у хотелу предали."

После утакмице, прилази ми Драган и каже: "Све оно што си ми ти рекао пред утакмицу, ја сам пренео момцима у свлачионици и мало смо се осоколили."

Одлично су одиграли ту утакмицу, водили су 1:0, а завршило се 1:1. За онај чувени реванш у Београду пала је магла. Ових дана, слушам шта Пикси прича, како се понаша и то ми веома импонује.

Чујете ли се са легендарним бугарским фудбалером Христом Стоичковим, који је ваш побратим?

- Редовно, баш смо разговарали пре неки дан. Он дуго живи на Флориди, али ради за спортски канал на једној мексичкој телевизији. Снима интервјуе са бившим и актуелним познатим играчима. Спрема се да до краја године дође у Београд и направи причу са Џајићем. Основао је бренд спортске опреме са својим именом, која се продаје широм света. Баш сам му пре неколико дана снимио рекламу на бугарском језику, за тамошње тржиште.

Године кажу да сте у пензији већ деценију. Како проводите дане, идете ли у родне Мрчајевце?

- Кљуцкам, сваки дан радим понешто. Идем у Мрчајевце стално, не могу да живим без тога.

Кад одем, једино се тамо осећам као слободан човек. Кад станем на тло породичног имања, а поглед пукне на њиве, шумарке... заиста схватим колико сам слободан човек. У Београду живим и волим га, али кад кажем да идем кући, мислим на Мрчајевце.

Са "својим" дресом на "Маракани", Фото Д. бабовић

МОБИЛНИ ТЕЛЕФОН КАО ИЗ МУЗЕЈА

НА друштвеној мрежи "Инстаграм" отворили сте налог, који већ прати око 10.000 људи...

- Нисам отворио ја, него фирма са којом сарађујем и која се бави организацијом мог концерта. Они то прате и избацују објаве. Ја сам човек старог кова, одолевам новим трендовима. Треба да видите мој мобилни телефон, мислим да се такав може наћи једино у музеју. Ма, не дам га ни за шта. Кад нисам имао модеран мобилни док сам био дечачић, шта ће ми сад. Али, увек се јављам, доступан сам свима 24 сата.

Препоручујемо

Познати

0 0

ПРЕД ИКОНОМ САМ ПРЕСТАО ДА ПИЈЕМ Илић искрено о кафанским данима: "Алкохол је правио од мене нешто што нисам"

03. 10. 2022. у 08:30

Познати

0 0

ИМАО ЈЕ САМО 25 ГОДИНА: Мирослав ЊЕНУ смрт никада није преболео - "Проклињао сам новац и каријеру"

10. 08. 2022. у 14:32

Познати

0 10

ПЕВАО ПРЕД 2000 ЉУДИ: Мирослав Илић одржао концерт на стадиону у Великој Горици

23. 06. 2022. у 06:47

Познати

0 0

"ЗГРОЖЕНИ СМО, ОВО ЈЕ БЕСРАМНО" У Хрватској се због Драже дигли против Илића - хоће славују да забране концерт

19. 06. 2022. у 07:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације