МОЈЕ ЛУДО СРЦЕ: Глумац који пева

НИКАДА Ђорђе Марјановић није ни сањао да ће му се у животу догодити да постане Милорд, највећа звезда југословенске забавне музике, подједнако обожаван и вољен и у Совјетском Савезу.

Фото Архива "Новости"

Први је почео да пева искључиво на српском језику. Био је први певач који се покренуо на сцени, извадио микрофон из сталка и сишао у публику. Човек који је скинуо сако, певао је, много пре панкера, лежећи на леђима на бини, и плакао. Тада није било узора. Ђорђе је сам стварао оно што ће се касније у музичком животу називати естрадом.

Његова енергија била је запрепашћујућа. У каријери дужој од пола века увек се руководио реченицом Станиславског: "Публици, култури, нису потребне вокалне звучне машине, већ су јој потребни живи људи, глумци који певају".

Била му је намењена судбина скромног фармацеута у Кучеву, градићу у источној Србији у ком је рођен 30. октобра 1931. Имао је само девет месеци када је остао без мајке. Отац Светомир, годину дана старија сестра Љиљана и Ђорђе су остали код бабе и деде по оцу, Стојане, зване Тана, и Милана Марјановића, кафеџије. Пет година после мајчине смрти, отац се оженио учитељицом Јеленом, а Ђорђе је добио брата Војислава. Баба и деда су волели и пазили децу, али је Ђорђе доживео прави удар, када је, већ мало поодрастао, схватио је да му Тана није мати, иако ју је ословљавао мајком.

Растао је на обронцима Хомољских планина, звали су га Кокан, а у бакином дворишту у Петровцу на Млави имао своју позоришну и циркуску сцену. Иза чаршава, окачених о жицу за сушење веша, изводио је свакојаке враголије, вратоломије, акробације, мађионичарске трикове. У памет му се урезао филм "На мајчином гробу", који му је препричала сестра, када се вратила из Лазаревца где је била у гостима.

- Узбудила ме последња сцена, када малишан, сам у снежној и олујној ноћи, плаче на хумци своје мајке - испричаће Ђорђе годинама касније.

- Припремио сам све што треба за ту сцену. Звиждуцима сам дочаравао хук ветра, а ситно исцепкана хартија представљала је снежне пахуљице. Старо дрвено корито, поклопљено у дворишту, са крстом, личило је на гроб. Била је ту и публика: комшије, рођаци, вршњаци. Улогу сам одиграо тако уверљиво да су присутнима сузе лиле низ лице.

Наградили су га искреним пљеском, а глума је постала нека врста опсесије малог Ђорђа. У основној школи се одмах учланио у драмску секцију. И у гимназији у Пожаревцу је предњачио у ђачком друштву "Сезонац", где је певао, играо, глумио. Љубав према театру одвела га је на пријемни испит Позоришне академије у Београду, али, иако је ушао у ужи избор, врата Академије су за њега остала затворена. Пре тога одбијен је на аудицији за члана хора београдске оперете. Студирао је фармацију, само у жељи да не разочара баба Тану, која је хтела да он буде "мајкин апотекар". Схватио је да га, у ствари, привлачи песма. Тана је умрла 1952, а Ђорђе је знао да је није разочарао, иако апотекар није постао. Док је студирао, две године је певао на игранкама француске шансоне и каубојске песме, а почетком 1954. учествовао је на аудицији непознатих певача Удружења џез музичара и тек су га тад запазили.

Од 128 кандидата, Ђорђе је примљен са још двојицом, што га је још више ободрило.

- Али, само толико да запустим студије - сећао се Марјановић. - На три испита пред крај, стао сам, и ту остао. Од студија сам још окушао, касније, и две године на Позоришној академији.

Моје велике амбиције сломиле су се о предрасуде неких професора, мислили су, ваљда, шта ћу ја, певач, међу глумце. А ја сам веровао да ћу бити први академски естрадни уметник.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације