САМО СУ ОНИ МОГЛИ ДА УЈЕДИНЕ НАРОД: Како су дочекани обојкаши који су 1. октобра 2000. освојили злато на Олимпијади у Сиднеју (ФОТО/ВИДЕО)

Слободан БАЈИЋ

30. 09. 2021. у 15:50

ОЛИМПИЈСКО злато из Сиднеја 2000, и одмах затим најсјајније одличје на Европском првенству у Чешкој 2001. године, фанстастични су успеси одбојкашке репрезентације Југославије, која је у то време имала надимак "плава чета", по рефрену одбојкашке химне, "Чувај се свете, плаве чете".

САМО СУ ОНИ МОГЛИ ДА УЈЕДИНЕ НАРОД: Како су дочекани обојкаши који су 1. октобра 2000. освојили злато на Олимпијади у Сиднеју (ФОТО/ВИДЕО)

Међутим, одмах затим су добили епитет, "златна чета".

Јер, пре 21 године, 1. октобра, максималном победом у финалу олимпијског турнира над зборнајом командом Русије, у историју су се уписали Владимир Батез, Слободан Ковач, Слободан Бошкан, Ђула Мештер, Васа Мијић, Никола Грбић, Владимир Грбић, Андрија Герић, Горан Вујевић, Иван Миљковић, Вељко Петковић, Игор Вушуровић и селектор Зоран Гајић.

Годину дана касније, 16. септембра, на аустралијско злато, доливено је и прво европско најсјајније одличје, и то у Чешкој, у Острави, такође максималном победом над Италијанима.

Ту, такође историјску страницу наше одбојке, исписали су изабраници селектора Гајића, Рајко Јокановић, Горан Марић, Един Шкорић, Слободан Бошкан, Ђула Мештер, Васа Мијић, Никола Грбић, Владимир Вања Грбић, Андрија Герић, Горан Вујевић, Иван Миљковић, Игор Вушуровић.

Стручњаци истичу да су врхунски резултати били заправо логичан наставак серије успеха с којима се кренуло 1995. године на Европском првенству. Јер, од тада се "плава чета" по правилу са европских, светских и олимпијских турнира враћала са неким од одличја.

Говор за памћење Владимира Грбића

ЗАНИМЉИВО је да 2000. године, због чувених октобарских дешавања у Београду, свечаног дочека за олимпијске шампионе није било. По изласку из авиона, на аеродрому је уприличен дочек и прес-конференција, а одбојкаши су затим пошли својим кућама.

Међутим, дочек се ипак десио у Новом Саду, где се по слободним проценама извештача окупило чак 30.000 људи да поздрави златне изабранике селектора Гајића.

- Отишли смо аутобусом по играче Војводине, који су чинили окосницу нашег националног тима, намерни да их доведемо у Нови Сад и приредимо дочек као 1996. године по повратку са бронзом из Атланте, када смо свечано дочекали и наше олимпијце - каже Мирослав Виславски, у то време директор одбојкаша Војводине.

- Истина је, оглушили смо се о препоруке да се то не чини, имајући у виду комплетну ситуацију због које је отказан пријем у Београду и дочек. Био сам у директној вези са тадашњим чиниоцима власти, који су инсистирали да одбојкаше доведемо на протест испред зграде Телевизије Нови Сад. Међутим, то сам категорички одбио, и рекао да долазимо на Трг слободе, јер смо у центру града дочекивали спортисте претходних година.

"Победници дошли код победника"

На том дочеку, уопште није било политичке конотације, једино је тадашњи кандидат за градоначелника рекао да "су победници дошли код победника". То је било све у узаврелим политичким приликама. Све је било веома емотично, срчано, једно лепо сећање које постоји и потврда да се Нови Сад отргао од препорука, био потпуно одвојен од политике

Онда су они преместили протестанте, а ТВ и радио станице су обавештавале да ће одбојкаши доћи на Трг слободе. Тада се независно окупио велики број људи, а дошли су и са протеста, па је по свим проценама било више од 20.000 људи.

За наше одбојкаше приређен је пријем у Градској кући, а затим су на бини у центру града "златни олимпијци" поздравили навијаче.

- Тада је ватрени говор Владимира Вање Грбића био изузетан - потврђује Виславски.

- Тај његов патриотизам, који је увек био несумњив, дошао је посебно до изражаја, када је нагласио да су свом народу донели и посветили медаљу. На том дочеку, уопште није било политичке конотације, једино је тадашњи кандидат за градоначелника рекао да "су победници дошли код победника". То је било све у узаврелим политичким приликама. Све је било веома емотивно, срчано, једно лепо сећање које постоји и потврда да се Нови Сад отргао од препорука, био потпуно одвојен од политике. Нисмо се обазирали на догађања, јер грађани нису били рушилачки настројени на протестима.

Резултат важнији од славља

ЗОРАН Гајић, селектор златних олимпијаца, и са данашње дистанце, истиче да се по питању дочека није много размишљало у репрезентацији, већ да је фокус увек био усмерен на резултат.

- Тада ми је најмање био битан дочек - каже Гајић.

- У Новом Саду нам је веома пријало, али наша прича је једна веома озбиљна прича и вишегодишњи рад да екипа дође до олимпијског злата, било дочека или не. Констатујемо да је било лепо у Новом Саду, што је дочек организовао одбојкашки клуб Војводина. У то време Русија и Италија су били нама уз раме, главни фаворити, а одбрана злата из Сиднеја, била још убедљивија. Било је густо и с једнима и са другима али наша екипа је била у жестоком успону и није било дилеме. Момци су показали да су у свом зениту и штета за 2004. и 2008. годину, али шта да радимо, то смо ми...

У то време, званично најбољи либеро планете, Васа Мијић са ове временске дистанце не крије жал што није било великог дочека.

- То би био фантастичан дочек, поготово сада када видим како наш народ гледа на све то. Међутим, дошли смо у најнезгоднијем моменту у земљи. У Новом Саду је био приређен дочек, нас дветорица одбојкаша Војводине клупски аутобус је довезао и изашли у смо на бину у центру града и поделили радост са навијачима. То је био фантастичан доживљај. Ми смо изашли ван политике, а сазнали смо да су се грађанима прикључили и они што су шетали и протестовали. Међутим, све је било у одбојкашкој, спортској еуфорији и слављу. На дочеку у Београду, испред Скупштине на балкону, присуствовао сам први и једини пут 2001. године по повратку из Чешке са златом. То је био предиван осећај, за незаборав. Било је спонтано, некако природно, онако како спортисти заслужују. Уживао сам неизмерно и хвала свима, јер је то за сваког спортисту предиван осећај - сећа се Мијић.

"Тежину" злата тек касније осетили

АНДРИЈА Герић са своје стране наглашава да златни одбојкаши тада нису били свесни дешавања.

- Тада мислим да нисмо били свесни, јер смо остали усредсређени на финале, а имали лет одмах после завршне утакмице. Одиграли смо одлично, били самоуверени, пуни самопоуздања, посебно после четвртфинала. Губили смо два сета а понашали смо се као да ми водимо. У финалу, сећам се јасно, нисмо сумњали у нашу победу. Осећај је био фантастичан, али нисмо тада били свесни као данас какав је успех остварен. Мислим да смо били збуњени, јер смо више од месец дана били ван земље, нисмо знали како ће изгледати дочек, каква је ситуација и били смо изненађени.

Зоран Гајић: Пријало нам у Новом Саду

- Тада ми је најмање био битан дочек. У Новом Саду нам је веома пријало, али наша прича је једна веома озбиљна прича и вишегодишњи рад да екипа дође до олимпијског злата, било дочека или не.

Дочекани смо на аеродрому, сазнали да је забрањено окупљање у Београду, али смо ушли у клупски аутобус Војводине који нас је довезао у Нови Сад. Осећај је био много добар, али смо били неприпремљени за све те догађаје у вези са сменом власти. Ипак, то су лепе успомене, имали смо добре резултате, оверили злато у Чешкој, али касније нисмо наставили тај златни низ - прича Герић.

Бошкан: Сада треба гледати у будућност

СЛОБОДАН Бошкан, садашњи тренер одбојкаша Војводине, воли лепе успомене и сећања, али је више окренут стваралаштву и оном што предстоји.

- Сиднеј је давна, лепа прича успомена и сећања. Емоције се посебно не буде. Има их, наравно, али то је део историје која се давно дешавала, а лично, увек сам окренут ка будућности и у фокусу ми је оно што долази. Сиднеј је део лепих успомена и са задовољством се сећам после 21 године, када смо напрвили невероватну ствар. Сада размишљам о младим генерацијама, да оне понове Сиднеј. Као шеф стручног штаба и спортски директор Војводине, циљ ми је да изнедримо играче који ће да наставе ово што сада раде репрезентаивци Србије, и то је тај наставак приче, традиције. Потребно је наставити оно што је урађено, то ми је приоритет у животу, да наставе са истим успехом.
Бошкан истиче да су одбојкашки репрезентативци 2000. године у Новом Саду добили прави дочек, који су потпуно заслужили.

- Било је феноменално, уживали смо са навијачима, и злато не би било потпуна сатисфакција без њих. Што смо сви прижељкивали, добили смо у Новом Саду, људи дошли, поздравили нас и уживали са нама. Годину дана касније, Острава је био наставак те генерације која је задржала тај дух. У Чешкој смо наставили, лично сам био усхићен, невероватно пун елана и поносан што сам у првој постави и освојено злато сам доживео из тог угла. Цела наша репрезентација је била ношена енергијом са којом је освојен Сиднеј, јер смо као екипа, задржали мотиве. После Сиднеја отишли смо у своје клубове и једва дочекали ново окупљање, са новим мотивом и наставком приче из Аустралије, јер смо још много тога хтели - закључио је Бошкан.

Вељко Петковић: Сада то делује немогуће

ВЕЉКО Петковић се фактографски сећа догађаја везаних за повратак из Аустралије.

- Ми слећемо и не знамо шта се заправо дешава, јер смо имали веома дуг пут, лет са два авиона, силазимо на аеродром, не знамо где идемо... Био је мини дочек на аеродрому, монтажна позорница, а затим смо сели у аутобус и кренули за Нови Сад, јер је гро нас било одатле. Тамо је заиста био прелеп дочек. Сада то злато делује као немогуће из ове перспективе. Данас је тешко отићи на Олимпијске игре, доста квалитетних екипа игра у Европи, па би само пласман из Европе, значио огроман успех.