ДОКМАНАЦ ПРОСЛАВИО ЈУБИЛЕЈ: Иза свега овог стоји велики рад, рад и само рад

Селектор рвачке репрезентације Србије и доктор наука у спорту Милорад Докманац ове године обележава велики јубилеј – 50 година тренерског стажа у рвању.

Фото архива ВН

За пуних пет деценија у рвачком спорту, 17 година је био активан као такмичар, одрадио је 412 мечева, био омладински првак државе, као и омладински и сениорски репрезентативац. Од 1989. године бави се тренерским послом на националном нивоу, а од 2004. године је и селектор наше сениорске репрезентације, односно свих националних селекција у сва три рвачка стила.

Под његовим стручним вођством наши рвачи остварили су врхунске резултате у светским оквирима, а за све огромне успехе др Милорад Докманац је недавно награђен највећим спортским признањем у нашој земљи – „Мајском наградом за животно дело“ коју додељује Спортски савез Србије.

Да је награда отишла у праве руке најбоље говоре бројни трофеји, а самим тим и значај који је др Докманац имао на развој рвачког спорта у Србији. За 33 године, колико је радио као клупски тренер у Слатини, Радничком из Сомбора, суботичком Спартаку и Прозивки из Суботице, са својим рвачима стигао је до 275 медаља и чак 21 титуле екипног првака државе.

Такође, за више од три деценије рада као тренер и селектор националног тима наши рвачи освојили су 51 сениорску медаљу, од 116 укупно у историји наше земље. У млађим категоријама, у ери др Милорада Докманца освојено је 38 од укупно 53 одличја у историји нашег рвања.

Само на последња два сениорска шампионата света, освојено је 10 медаља, од чега чак пет златних, што је историјски резултат, који је Србију сврстао у ред светских рвачких велесила.

“Дугујем велику захвалност онима који су препознали мој рад и доделили ми ово ласкаво признање. Захвалност иде и свим мојим сарадницима, људима у Савезу, пре свега Жељку Трајковићу, али понајвише мојим рвачима који су се за све трофеје жестоко борили на стручњачи”, рекао је Докманац, један од овогодишњих лауреате Мајске награде за животно дело.

“Иза свега овог стоји велики рад, рад и само рад. Протеклих 20 година, колико сам селектор нашег сениорског националног тима, свакодневно сам 10 до 12 сати посвећен раду. Сви годишњи одмори су потрошени на рвање. Без великог разумевања супруге Весне и сина Славена, који су ми највећа подршка, апсолутно не би било могуће постићи овакве резултате. У мојој породици сам имао мир и стабилност, па сам целог себе могао да уложим у рвање. Једино тако могли смо да дођемо до врха”.

Селектор Докманац присетио се и почетака у раду на месту селектора, када се наше рвање налазило у незавидној ситуацији:

“Када се сетим те 2004. године били смо на апсолутној нули, практично на згаришту. Али успели смо да изградимо нешто. Првих осам година је било много тешко, јер смо наилазили на много неразумевања и подметања. Међутим, Жељко Трајковић и ја смо имали конкретне планове и стратегију, којих докумената смо се чврсто држали и од које нисмо одступали ни у најтежим тренуцима. А онда од светског злата Давора Штефанека 2014. године, уз велики труд и рад, све је кренуло онако како смо желели. Пресудан је био велики ентузијазам наших рвача, пре свих Штефанека, Фриса и Максимовића, коији су покренули ову рвачку бајку, а све то наставила су браћа Немеш, а потом и остали”, кратко је застао Докманац и потом додао:

“Кључни тренутак десио се те 2004. године, када је Жељко Трајковић био председник Стручне комисије, а Ненад Лаловић председник Рвачког савеза тадашње заједнице Србије и Црне Горе. У конкуренцији Сретена Дамјановића, Ивице Фргића и Горан Касума, наших великих шампиона, Управни одбор се опредило да мени укаже поверење и као младом стручњаку ме именује за селектора сениорске репрезентације. Паралелно сам радио на стручном усавршавању, магистратури, потом и докторату. Моја докторска дисертација је преузета од светске рвачке федерације и готово 40% имплементирана у будући рад Светске рвачке федерације код организације великих шампионата. Окупили смо значајне људе око себе и уз велику енергију и труд кренули да постављамо неке нове темеље. Тако смо дошли до 51 сениорске медаље на ОИ, СП и ЕП, што је у индивидуалном спорту заиста врхунски резултат. На последња два светска првенства освојили смо 10 медаља, што српски олимпијски спорт и рвање никад нису имали. Тиме смо дошли до врхунца, који ћемо покушати додатно да крунишемо на ОИ у Паризу”.

У олимпијском тиму Србије у Паризу овог лета биће чак петорица рвача.

„Од распада СФРЈ, никада нисмо имали толико олимпијаца на неким Играма. Та бројност је битан предуслов како бисмо се борили за медаље. На пример, у Лондону 2012. године били смо Александар Максимовић и ја сами и нисмо направили резултат. Али, већ кад су ту два, три или више такмичара, може да се очекује добар резултат. Тешко је у конкуренцији каква ће бити у Паризу обећавати одличје, биће то најквалитетније такмичење у последњих неколико година, али надамо се бар једној медаљи”, закључио је селектор Докманац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације