Свакодневно са Златара путује на посао на Златибор и онда након бројних обавеза на послу, жури назад у Нову Варош, где живи са породицом и успешно игра рукомет.
По снегу, олуји и киши, али и када сунце упече, јунак ове занимљиве спортске приче, Милош Лојаничић, рукометаш и некадашњи репрезентативац, свакодневно на точковима проведе више од стотину километара, да би испунио све пословне, али и обавезе везане за спорт и рукомет, које обожава и без којих не може.
- Некако сама од себе, прожима се и обавеза према породици, супрузи и ћеркицама, родитељима, она је наравно најважнија и за сада све постижем, уклапам на моју велику срећу и задовољство - започиње причу рукометаш Златара из Нове Вароши, успешни менаџер познатог хотела на Златибору, у којем је стално запослен.
Тридесетшестогодишњи кнез Милош Нове Вароши, рукометом је почео да се бави као једанаестогодишњи дечак, у екипи Златара у родном граду, а његов таленат и огромну страст према трофејном спорту, приметили су на рукометном кампу Растимо, стручњаци Рукометног клуба Врбас и након завршене основне школе обрео се у овом војвођанском граду.
- То је била важна одлука мојих родитеља, максимално су подржали жељу да рукомет буде водиља мог животног пута, веома млад, неискусан и практично голобрад, отишао сам далеко од куће, али захваљујући тренеру Јовану Јапунџи, његовој енергији и спремности да ни се увек нађе, када ми је најпотребније, брзо сам се адаптирао - присећа се Милош, четири предивне године на северу Бачке.
Након Врбаса, уследио је прелазак у нобосадску Војводину, па убрзо, због административних заврзлама, у Осијек где му је тренер био, отац познатог Домагоја, Иво Дувњак.
- Научио сам шта је прави професионализам и колико одрицања је потребно да би се дошло до било каквог успеха - наставља Лојаничић, искрено признајући да је после две успешне сезоне у Осијеку, направио велику грешку у каријери и уместо да прихвати неку од уносних иностраних понуда, отишао у Раднички из Крагујевца и у екипи тренера Јокановића, без обзира да обећања са ће бити стожер екипе, уместо на терену, целу сезону провео на трибинама.
- Врло битна секвенца мог живота, савети рођеног брата Влада, да упркос недаћама, наставим да тренирам и да ће све доћи на своје, као и разумевање људи из Радничког, уродили су плодом и утрли пут ка синергији са рукометним магом, зналцем и некадашњим капитеном златне олимпијске генерације, Момиром Рнићем, који ми је доласком у Пролетер и Зрењанин, уздигао левел и директно утицао да каријеру вратим у колосек успеха.
- Једна од најбитнијих ствари које сам научио код тренера Рнића, је да уколико дајеш максимум на сваком тренингу, моћ противника против којег играш је тотално у другом плану, јер од тебе зависи, а као плод добрих игара, након само шест месеци проведених у црвено-белом дресу тима из Карађорђевог парка, уследио је позив Политехнике из Темишвара, који сам глат одбио, вођен осећајем да код тренера Рнића, могу још много да напредујем.
Оснажен одличним партијама у националном првенству, Милош се у прву инострану сезону отиснуо у Израел, а онда се на позив тренера Бранислава Зељковића, вратио у Србију, у редове суботичког Спартак, са којим је за две године, постао вицешампион државе и играо у Сеха лиги, а затим је уследио нови инострани ангажман у Гозтепе из Измира, са којим је такође стигао до вицешампионске титуле, после љутих дуела са тадашњим шампионом, моћним Бешикташем.
У ПРОЛЕТЕРУ СВИ КАО ЈЕДАН
- Научио сам то у Пролетеру, да атмосферу у клубу прави тим, заједништбо, позитивне вибрације и искреност, када сви дишу као један, прелепе успомене вежу ме за период проведен са сјајним момцима, попут Давидовића, Бракочевића, браћом Димитрић и свим осталим.
Три успешне сезоне у редовима Макабија, препоручиле су одличног рукометаша и узорног студента менаџмента, за сезону у Македонији у екипи Радовиша и повратак у Турску у редове Анталије,Хатаyа И Сакариyе.
- Због великог земљотреса у Турској, пала је одлука да се са супругом и ћеркицама, вратим у Србију и кренем неким новим правцем, у којем је моја велика љубав, рукомет, обзиром на обавезе на послу, у другом плану - наставља Милош, искрено признајући да му је спортски дух и богато искуство надметања на терену, итекако помогло са се снађе, у епопеји нових обавеза на послу, који је у ходу заволео и потпуно се пронашао.
Живети у Новој Вароши, а не играти рукомет и даље у матичном Златару, потпуна је јерес и немогућа мисија, па је глава, породице Лојаничић, прихватио могућност, да уз стотинак километара на точковима, сваког дана, ипак увече буде на тренингу и викендом уз свој клуб на утакмицама.
ВИДИ СИНЕ….
Анегдота које се често присети везана је Зрењанин, када је неискусни рукометаш, замолио легендарног физиотерапеута Пролетера, Кукца, да га измасира, а овај озбиљан то прихватио, ставио му мало више креме за загревање преко леђа и када је почела делује, а овај се пожалио да га поприлично пече, послао га под туш и тај крик чули су сви у дворани, а наук је младим играчима са никада нешто слично не траже.
- Није лако, али уз разумевање укућана са је тата углавном на путу, уклапам све и тако планирам још годину две - додаје тридесетшестогодишњи хотелијераки менаџер и рукометаш, који на редовном послу, има разумевање колеге и генералног менаџера, некадашњег професионалног кошаркаша, Драгана Симовића и колегиница Јованке и Јелене.
- За непуних годину дана на послу, пуно сам научио, захваљујући саветима колега и жељи да заједнички, као тим напредујемо и остваримо још боље резултате, у промоцији планинаког лепотана, какав је наш Златибор - додаје Милош, уз напомену да му много значи разумевање колега, када има утакмицу, а врло често знају да дођу на утакмицу и здушно навијају, преносећи сјајну атмосферу из пословних канцеларија.
Након што му Нововарошани, коначно допусте да патике окачи о клин, а то ће се ваљда једном десити, Милош планира да остане у спорту и посвети се фитнесу, уз наравно рукомет, без којег једноставно не може.
ЗЕМЉОТРЕС У ТУРСКОЈ
Инострану одисеју и путешествије од Израела, преко Македоније до Турске, обележио је земљотрес у овој земљи, Милош је тамо био са породицом, али на срећу, све је прошло
- Обожавам са породицом да одем у позориште или биоскоп, а лети смо веома активни, шетамо по златару и нема те чуке на планини, коју не познајем, уз осмех додаје Милош, не занемарујући чињеницу да максимално спреман са се усавршава и усваја нова знања и искуства у области хотелијерства, уз искрен позив свима који донсада нису, да обавезно неколико дана проведу на мистичном и прелепом Златару, где их љубазност Нововарошана, па и њега, сигурно неће мимоићи.
Коментари (0)