ШЈОР КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ТЕНИС: Мале тајне великог мајстора тениса Николе Пилића, до сада неиспричане

Шеталиште Лунгомаре, као што му име каже, протеже се дуж мора, Кварнерским заливом.

Фото: Горан Чворовић

Спаја Волоско, Опатију, Ичиће, Ику и Ловран, кривудајући кроз хриди и четинаре. Ову очаравајућу стазу кроз климатско лечилиште походили су својевремено грофови, кнегиње и аристократија разне феле, а овуда је волео да шета и сам цар Аустрије и краљ Угарске, Бохемије, Далмације, Хрватске и Славоније, Фрањо Јосиф, који је засигурно знао да ужива, па је по њему читава променада и добила име. Одатле пуца непрегледни поглед на пучину, острва Крк и Црес, Малинску и кубичне врхове Ријеке, док таласи неуморно ударају у стене купајући озоном омамљене пролазнике.

Ту сам, шетајући, једном, над преподневном кафом, у близини Мештровићеве реплике, звоника, бунара насред клаустара и манастира по коме је град и добио име, уз витку скулптуру Девојке с галебом, омиљену писту вагабондима и плебсу из рода Џонатана Лингвистона, случајно набасао на Николу Пилића и његову жену Мију, који су, после дуге минхенске фазе, одлучили да се настане овде, где трамонтана шућка око стабала цитруса, бугенвилија и гинка и с друге стране излази напарфемисана оригиналним мирисом опатијске камелије. Ту се, током година, касније, и отварала пребогата ризница успомена великог тениског зналца, ерудите и светског путника Николе Пилића.

Испред тениских терена, овде је увек био паркиран његов "мерцедес" који је возио до последњег дана. А пре тога седео је за воланом чувене спортске "пагоде" исте марке. Није прежалио што је касније продао.

- Испоруче ми ауто, а у Сплиту кажу да не знају како да ме опорезују. Одем с пуном торбом новаца у Београд, код генерланог директора царине. Пита ме како да ми региструје ауто у Београду, кад живим у Сплиту. Вратим се, а ови моји ми добро разрежу "на луксуз". После ми моја школска другарица среди регистрацију. Добијем таблицу СТ са пет јединица – присећао се шјор Нико, показујући фотографију у албуму.

С тим аутомобилом је направио и незаборавни интервју шездесетих с Младеном Делићем.

- Каже ми Младен, Нико, ја ћу да седим до тебе, ти ћеш да возиш првом брзином, а камерман ће да стоји на хауби. Дајем интервју и возим ривом три колометара на сат, а раја гледа и пита се шта је то, док Петар Сканси прави фотографију – премотава Пилић филм.

Протицао је живот на точковима.

- Другачије се некад путовало. Кренем из Сплита у Аустралију. Уђемо у аутобус који мили узбрдо. До Сиња се већ пола путника исповраћало. Треба стићи до Загреба. Седнемо у ДЦ3 с пропелером. Одатле за Лондон, а онда "Бритиш ервејзом" 707 до Каира. Унутра 180 људи с цигарама, деца скачу по авиону. У Бомбају чекаш четири сата да напуне гориво. Одатле, у Сингапур, па те пошаљу у Дарвин. Ту те чекирају, провере да немаш неку болест, и дођеш у Бризбејн, да играш на трави. Ниси могао да стојиш од умора.  

Путовања, путовања…

- Враћам се шездесетих са турнира из Софије, преко Београда. Тражим хотел, али чувени ватерполиста Мирко Сандић неће ни да чује. Каже, спавај код мене. Имао је огромно срце. Био је диван човек.

Као млад играч умео је често да набаса и у Град светлости.

- Били смо без лове. У Латинском кварту, шездесет осме, девете, стек и кромпир су, сећам се, кад се конвертују франци, коштали долар. Обилазио сам Лувр, Версај. Питају ме када ћу опет у Париз. Био сам 57 пута, доста ми је!

Сећао се париских уметника.

- Дадо је био врсни сликар. Са Величковићем сам играо тенис и у Сплиту и Дубровнику. Био сам пријатељ с њим и његовом женом Маристелом. Гледао је моје мечеве. Цртао је једно време спортисте. Слушао сам интервјуе Љубе Поповића. Али, од српских сликара ми се највише свиђа онај што је правио портрете краљу, Паја Јовановић. Био је генијалан, као што је био и Мештровић.

Није у последње време напуштао Опатију. Ту је пронашао свој мир.

- Ја сам ти моје торбе заувек распаковао. Кофер ми је био отворен шездесет година. Више сам спавао у туђим креветима него у свом. Више не мрдам из своје куће. Доста ми је путовања – рекао је пролетос, Шјор Нико, који се два последња пута из Опатије и оближње Ријеке отиснуо само на ђир до њему и његовој Мији драгог Београда, између осталог 2022. када су им четворица љубазних момака у замену за селфи показали пут до хотела, и где је после расплакао свакога ко је присуствовао тренутку док је од Новака Ђоковића примао сат захвалности за све што је за њега учинио током каријере.

- Пијем кафу, кад, кажу ми дођите Ники до централног терена да нешто кажете. Чекај, сад! Оставим кафу, не знам шта ћу. Сложио сам после три-четири реченице, на осећај. Фантастична је београдска публика.

Учинили су он и Мија много за Новака. Присећа се, током једног од наших многобројних разговора, стари морски вук времена, као да је то било јуче, када је Новак као четрнаестогодишњак наишао док су Пилић и Иванишевић тренирали, искористио прилику да са овим другим, на Пилићев предлог, размени неколико лопти, од којих ниједна није завршила у мрежи.

- Биће шјор Нико нешто од овог малог с црном косом – казао је тада Иванишевић после пет минута размене који су се претворили у 20.

Тако и би. То значи искористити прилику. Баш као када је Нико за Нолета набавио прву вајлд-карту код Душана Орландића. Све после тога постало је историја. А та историја писала се и 2004. када је, после доручка у Минхену, Новак отпутовао на турнир у Ахен.

- Квалификовао се, па добио још пет мечева и освојио челенџер од 75.000 долара. Отац Срђан га преда мном зове, честита му, а он му одговара: "Ћале, ми смо се договорили кад ћеш да ми честиташ." Колико је он већ тада високо лествицу био поставио!

Каже да је Ноле био невероватно пажљив слушалац.

- За чисту десетку. Све што бих му рекао, чуо би, промислио и покушао. Не можеш замислити колико ми је питања постављао. Моја супруга Мија, која као глумица има тај дар, причала ми је да је Новак у то време имао исте реченице о тенису као ја.

Много је Ника обрадовало када је Ноле одложио пут у Ницу и остао прошле године на промоцији филма који су о њему, легенди Николи Пилићу, снимили Жељко Мирковић и Владимир Гашић. А филм је почео да се одмотава на сплитским Фирулама.

- Као дванаестогодишњак, набавио сам рекет стар 11 година, шпанован мало дебљом "туњом" за рибу. Био сам самоук. Више сам се тада рекетом мачевао, него што сам играо тенис. Играо сам пре тога фудбал у Хајдуку. Након сваког меча било је неке туче. Никица Безмалиновић, коме сам ја разбио нос и он мени, био је касније амбасадор у Москви. Срели смо се после и наздравили за стара добра времена.  

Сећао се када је као двадесетогодишњак после једног изгубљеног меча у његовом родном Сплиту након 16 меч лопти сишао до риве, узео камен из воде и дуго разбијао рекет. Био је, касније, познат као строг и захтеван тренер, али би ломљење рекета кажњавао само склековима. И није баш нека казна.

- А шта би ти хтео? Балканци смо. Нисмо Скандинавци. И Федерер их је ломио.

Често је, из сплитских дана, помињао и реченицу свог оца, када би покушао да му противуречи.

- Говорио би ми: "Никола, још увек солиш с мојом соли". И ту је била тачка. Друга су то била времена.

Остало му је урезано у памћење и када је с Бором Јовановићем својио њихово прво отворено првенство Југославије у дублу 1961. године Пре тога, већ је имао једно.

- Било је 4.000 људи у публици. Дошли су и Владмир Бакарић, и генерал пуковник Душко Кораћ, теча моје жене. Када сам се вратио кући, мама ме је загрлила, честитала ми је, а мој отац је рекао: Знаш шта Никола, мени се онај Бора Јовановић више свиђа како игра!

Велика епизода за њега и светски тенис била је када се са групом играча изборио за професионалне услове.

- Из корена смо променили тенис те 1973. године. Арогантни организатори су добијали 100 милиона фунти, а нама давали по 50. Па то није било ни за доручак! Мислили су да могу да имају турнир без нас. Нису веровали да ћемо бојкотовати. Кад су видели да у 3. колу Вимблдона играју два Енглеза који не знају да држе рекет, све је дошло на своје место. Што је најважније, они који су имали подигнут нос, почели су да праве стадионе и свлачионице, другачије су се понашали према играчима. Без играча нема тениса.

Није му се свиђала ни данашња ситуација.

- Млад си тенисер, отпутујеш на фјучерс, платиш хотел, добијеш квалификације, играш прво коло и изгубиш. То те је коштало најмање хиљаду евра, а зарадио си 120. Права срамота. То је систем турбокапитализма. Новак је покушао ту нешто да промени, али га третирају као што су и нас некада.

У немачком тенису Пилић је направио чудо.

- Немци су схватили да могу да будем ужасно хладан и тврд, али и да имам врло топло срце. Када сам 1982. дошао у Немачку, на листи међу првих сто за Вимблдон није било ниједног Немца. У следећих 7 година, било их је 16, захваљујући мом "лудом" систему. Али, за то, због стрпљења и одрицања, медаљу треба дати мојој жени, а не мени.

Имао је драгоцено искуство у прављењу играча. Поносио се чињеницом да их је чак 39 лансирао међу првих сто.

- Врло мало је људи који могу да стварају играче. То је као да тупим ножем од ебановине правиш скулптуру. Многи немају појма шта је то таленат. Садржи се од 16 компоненти. Треба држати фокус на мечу дуже од четири сата.

Био је у невероватној кондицији. Умео је да своје тенисере, попут Ерика Јелена, глатко побеђује у "малом" тенису и када је увелико био загазио у пету деценију. Колико летос, обарао је очас посла десну руку на мрежи јуниорима с којима је радио. А био је левак! Сам је, готово до последњег дана, скупљао лоптице.

- И кад ме боли глава, ја у мојим годинама урадим петнаест склекова. Одржавам се. Имам тегове по три килограма и кад ме нико не гледа, подигнем их по 20 пута.

Говорио је да су, кад би падала киша, сви гледали у небо, само би Ван Гог сликао, и да је због тога био велики уметник. Имао је поштовања према професији кловна, јер "није лако насмејати људе свакога дана". Најважнија реч му је била "стрпљење". Умео је да каже: "Кад удариш лопту хиљаду и по пута, хиљаду и петсто први пут ће да уђе где треба".

Сећао се играча који је у Порторику једнако добро певао на бини као што је играо тенис, сплитског комшије који је имао 180 птица певачица, памтио да су Борис Бекер и Михаел Штих у Барселони 1992. освојили златну медаљу на ОИ, иако нису говорили међу собом. Имао је Ники прича, за хиљаду страница.

СВИ СМО ИСТИ

Волео је и друге спортове, и друге народе.

- Јеси ли гледао кошарку на Олимпијади у Паризу? Прво полувреме смо одржали лекцију Америма. Имали смо 17 поена предности. Да су им пар пута судили кораке, не би нас ни добили.

- Кога то "нас", шјор Нико? – шалим се са њим.

- Хајде, хајде… Сви смо ми исти "кретени" - смеши му се брк.

МАЛО ВИНА

Недавно му је, крајем августа, био рођендан. У таквим приликама телефон звони сваки час.

- Ништа ми тај дан не значи. Иако ме тада сви моји играчи зову. А то ми значи. Само сам два славио, педесети, са Балашевићем, када ми је написао песму, и седамдесети, овде у Опатији. Била је фантастична прослава. Певали су ми песме од Врања до Триглава. Било је четрдесетак мени најближих људи, међу њима и Перица Раденковић. Донео сам 48 боца екстра вина. У поноћ ми конобари кажу да смо све попили. И, наручимо још.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Бонус видео:   ШАМПИОНИ У ФОКУСУ: Страхиња Тривковић дипломата знања и спорта

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације