Колумне

НЕЋЕ МОЋИ: Ламент над Европом

Филип Родић

29. 01. 2023. у 10:57

АКО се у неким стварима слажете са човеком који има другачији светоназор од вашег, да ли то значи да је и ваше, и његово мишљење истинито, јер сте полазећи са супротних страна дошли до истог закључка?

НИЈЕ проевропски одрећи се дела своје територије - изјавио је у петак, на моје велико чуђење, политиколог Бобан Стојановић говорећи на једној луксембуршкој телевизији о посети европарламентараца Владимира Билчика и Матјажа Немеца Београду и "ултиматуму" који је Београду у вези с Косовом и Метохијом испоставила "велика петорка". Билчик и Немец су у Београд дошли наводно другим поводом - како би наставили интерпарламентарни дијалог српске власти и опозиције о изборним условима и политичком животу у Србији, али је њихова посета у овом тренутку разумно неодвојива од притисака који се на Београд врше да се одрекне своје јужне покрајине. И то види не само неко ко би се могао описати као националиста и десничар него и човек за којег се може рећи да је еврофил, прозападно и либерално оријентисан. Бобан Стојановић каже:

"Европарламентарци, нажалост, нису дошли да врате демократију у Србију, и не треба да се чуде када виде каква је подршка европским интеграцијама од грађана Србије и то оних који су пре само неколико година били велики евроентузијасти пошто с оваквим понашањем ЕУ и политиком коју воде према Србији многи су дигли руке од тога."

И ово је истина, која постаје толико огољена да више не може да је игнорише и прећуткује ни неко ко делује искрено прозападно оријентисан, али држи своје очи и ум доиста отвореним, а дискурс поштеним. Ето, дошло је време да и најзагриженији еврофили јавно признају какав је однос "Европе" према нама, колико су "европске вредности" доиста универзалне, односно колико су резервисане само за оне који су одабрани.

Потпуно разумем Стојановића. И сам сам пролазио кроз ту фазу болног раскида с "Европом".

Болно је било после најлепших адолесцентских година "купања" у западноевропској култури видети њихов непријатељски однос према мом народу током ратова деведесетих, али се још могло наћи некакво глупаво објашњење, рационализација, да би се побегло од непријатне истине. Тада су за правдање њиховог односа према нама служили Слободан Милошевић и његов "диктаторски режим", а данас је та улога додељена Александру Вучићу.

У МЕЂУВРЕМЕНУ смо имали Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића и Бориса Тадића, али чак ни они нису били за Запад довољно демократски лидери да би њихов поглед на "решавање српског питања" био иоле другачији. Џаба сада Тадић говори да је предлог за решавање питања Косова и Метохије који му је Ангела Меркел ономад доносила био бољи од овог сада, јер им је суштина увек била иста - признавање сецесије јужне српске покрајине.

Сада, рекло би се, то (почиње да) увиђа и један "Европејац" каквим се Стојановић може сматрати: "Ако у првом том члану пише да ће Србија и Косово развијати добросуседске односе, ја сам довољно чуо и сви смо довољно чули. Може испод да пише да је Бобан најлепши на свету, али мени лично је неприхватљиво, а сигуран сам и за 90 посто грађана ове земље, да било ко у име нас потпише документ у којем већ у првом члану пише да се "односи заснивају на добросуседству". "Њих очигледно боли уво за нас, а мене поприлично вређа и не знам да ли да плачем, или да се смејем због тренутка у којем они долазе имајући у виду шта је чувена велика петорка испоставила овој земљи", додаје он.

И то разумем. Потпуно. И ја сам се у многим ситуацијама тако осећао. Знате ону психолошку теорију о "пет фаза туге" услед неког губитка? Кажу да се прво пролази кроз "негирање", затим "бес и љутњу", "фазу преговарања", "депресивност" и на крају "прихватање". "Да ли да се смејем, или да плачем" делује као четврта фаза, иако чињеница да се Стојановић осећа "поприлично увређеним" може бити рецидив фазе "беса и љутње".

Шта год да је, важно је да је превазишао фазу негирања, у којој је још заглибљено много људи у овој земљи (најмање четири посто бирачког тела који су гласали за коалицију "Морамо" на прошлим изборима). У сваком случају, Стојановић више није у фази "преговарања", јер му је јасно да од тога нема ништа: "Не знам шта ће они (Билчик и Немец) овде да причају и са каквим кредибилитетом и не знам да ли ће ико овде више схватити за било шта озбиљно."

НИЈЕ се Стојановић још скроз отрезнио од европског "опијума за народ", јер и даље не верује да је та ЕУ у стању да нам уради буквално све. Он верује да је Вучић "измислио" претње успостављене уз ултиматум, јер за њих нема правног основа. "Како увести санкције против земље која није у рату? Како би ЕУ у овом тренутку увела санкције Србији? Волео бих да видим образложење ЕУ зашто уводи санкције Србији", рекао је он. Формално-правно, Србија у рату није била ни 1990-их, све док је НАТО није брутално напао. Србија тада, да се разумемо, није ништа више била у рату него што су то данас Немачка, Британија, САД и остали, али су јој опет уведене до тада невиђене санкције. Како се оно каже, "ко неће, нађе оправдање, а ко хоће, нађе начин". А они хоће. Да у налажењу начина умеју да буду заиста инвентивни, најбоље доказује труд уложен у легитимизацију отимања руске имовине која је замрзнута на Западу. Ако Билчиково "бићете Иран у Европи" није претња санкцијама, ја не знам онда шта је.

И на крају, из уста Бобана Стојановића долази јагода на торти - "шта год ја мислио о тој Русији, то нам је сламка спаса" у ситуацији с Косовом и Метохијом. Људи, а то је посебно изражено код Срба, имају тенденцију да идеализују и да, пошто се разочарају, презиру, па чак и мрзе предмет претходне идеализације, те да налазе нови објекат којем ће се дивити.

И то разумем и знам да ми је велики напор потребан да после дивљења Европи ту исту врсту заљубљености не преносим на Русију и ту врсту емоција ограничим на "своје двориште". Стога бих Стојановићу пријатељски, из искуства, препоручио да и он "остане овде".