Српско Сретење у јуну и уједињење

СРПСКИ народ има две државе, Србију и Републику Српску. То није само територија и становништво, није само извршна власт, већ љубав према њој и кад то кажем имам на уму оно што је БиХ. Каква је то држава у којој нема љубави, него силе и присиле?

Фото Д. Миловановић

Јавно се у суботу увече питао Милорад Додик на тераси Тржног центра "Галерија" дижући здравицу у част завршетка првог свесрпског сабора. Козерски се "ујевши за језик" занимало га је и "да ли се све ово снима".

Што је снимљено, снимљено је. Нико више у последњих неколико година није урадио на уједињењу Србије и Републике Српске до потоњих западних спонзора скаредне Резолуције о геноциду у Сребреници. И тај процес је неповратно покренут суботњим целодневним братским загрљајем Срба с обе стране Дрине, из Црне Горе, Северне Македоније...

Било је то велико Сретење усред јуна, које је добило потврду у недвосмисленом одговору председника Александра Вучића на Додикову подигнуту чашу:

- Ако неко мисли да угрози опстанак Републике Српске не треба да сумња на чијој страни ће бити Србија.

Спектакуларни ватромет са леве обале Саве који је потом уследио био је симболични крешендо једног историјског дана током којег су трасирани магистрални правци за деценије које долазе.

Најпре, већ речено, то је неумитно уједињење Србије и Републике Српске. И није само симболична поза да ће и Бањалука убудуће славити Сретење као свој празник. Мала и поучна дигресија каже да и Немци имају слично веровање када је реч о трајању зиме, с тим што се у њиховој верзији јазавац, а не медвед, повлачи у јазбину ако угледа своју сенку. Много већу штету од крзненог разбојника кога је довитљиви Кочићев јунак довео пред суд, месецима уназад правио је Кристијан Шмит. Он је својим директивама сваког Србина у Републици Српској претворио у Давида Штрпца. Надобудни намесник и његови сународници залепили су им етикету геноцидних, разграђивали темељно крвљу плаћену кућу, отимали имовину, преправљали историјске књиге, одузели више од 90 изворних надлежности гарантованих "Дејтоном". Понашали су се и понашају се као да је Српска утрина која је пала с неба, као да није правна и политичка датост изрођена међународним споразумом. Све ово, као и судски прогон Додика и осталих функционера, који ће се интензивирати током лета, заоштравање економских санкција које ће погодити и обичан народ, нужно ће довести до још већег ослањања РС на матицу. И ту долазимо до парадокса да ће приљежни бранитељи унитарне БиХ највише допринети њеном растакању.

Друго, усвојена декларација најављује и одлучнију борбу против асимилицаје нашег народа која је поодмакла у суседним државама. У Хрватској се и оно мало преосталих Срба перфидно претвара у Хрвате православце, само се чека неки нови "патријарх" Гермоген. Неоусташка влада са Пенавиним домовинцима све је ближа да разбијање ћириличних табли замени разбијањем српских глава. Монтенегро се после Мила још није "одмилио".

Напротив. Премијер Милојко Спајић као поклисар западних амбасада спонзорише Резолуцију о Сребреници, крије разултате пописа, док председник Јаков Милатовић на Кипру ћућори о тзв. Црногорској аутокефалној цркви. Још нема договора о двојном држављанству, српски и даље није у службеној употреби. У Словенији, иако најбројнији, Срби немају статус националне мањине. Моле се Богу у згради водовода, немају право да се образују на свом писму и језику, административни геноцид над њима је већ опште место... Дакле, битка је тешка, али у њу што пре треба ући.

Треће, и не мање важно. Декларацијом и сабором је зацементиран древни завет: Срби се никада неће одрећи своје колевке - Косова и Метохије, ни нашег народа којем тамо покушавају да огаде живот, не би ли морали да покрену неку Куртијеву "Олују".

Пето, и овај документ подебљава опште опредељење за војну неутралност Србије и Републике Српске, као и за независну и слободарску политику. Колико је и то било неопходно потврђује Додиково јавно признање по окончању целодневне свечаности:

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације