НЕЋЕ МОЋИ: Нобеловци

ЗАШТО ни амерички Доналд Трамп ни наши блокадери не треба да тугују што ове године нису добили Нобелову награду за мир, зашто је успех Марије Корине Мачадо и њихов, и какве то везе има са санкцијама НИС-у

Фото З. Јовановић

Наравно, америчком председнику Доналду Трампу због, између осталог, његовог нарцисоидног карактера то никако није довољно, али мало мањи егоиста свакако би био задовољан тиме што је добитница Нобелове награде за мир Марија Корина Мачадо ово признање посветила управо њему за "његову одлучујућу подршку нашој борби". Каква је та "одлучујућа подршка" и каква је та "њихова борба"?

Трампова подршка не оличава се само у незаконитом убиству 21 Венецуеланца у протеклих неколико недеља у нападима америчке војске на бродове за које Трамп и његов министар одбране Пит Хегсет тврде да превозе дрогу "намењену тровању Американаца". Ни Трамп, ни Хегсет међутим, нису показали ниједан доказ за своју тврдњу. Штавише, начином на који су убијени (ракетним нападима на пучини) сви потенцијални докази њихове умешаности у трговину дрогом су уништени, а законски правосудни процес је, ваљда, једини валидни начин за обрачун са криминалцима у правној држави.

Много више од гомилања америчких војника, авиона и ратних бродова у близини Венецуеле, и константног притиска, Трампова "одлучујућа подршка" "праведној борби" венецуеланске опозиције састоји се у санкцијама нафтном сектору које је Трамп овој земљи увео 2017. и које трају до дана данашњег. Како је чувени амерички економиста, професор на Универзитету Колумбија Џефри Сакс писао још 2019. године: "Чак и без отворене војне интервенције, америчка санкциона политика ће, уколико се са њом настави, изазвати глад. Прекидајући венецуеланску трговину нафтом са САД и претећи санкцијама неамеричким фирмама које послују са венецуеланском државном нафтном компанијом, Трампова администрација је створила један од најсуровијих санкционих режима у скоријој историји. Али уместо изазивања државног удара, економско изоловање државе која се суштински издржава приходима од извоза нафте могло би, уместо томе, водити масовној глади".

Да ли је овај цитат Џефрија Сакса довољан да вам буде јасно на чему новопечена мировна нобеловка захваљује Трампу? При томе је довољно бестидна да у својој изјави захвалности помене и "намучени народ Венецуеле". Зар не би било својствено једној мировној нобеловки, награђеној за свој "неуморни рад на унапређењу демократских права народа Венецуеле и њену борбу за постизање праведне и мирне транзиције из диктатуре у демократију", да по добијању оваквог признања позове Трампа да њеном "намученом народу" макар мало олакша живот, сачува их од глади и болести (услед санкција Венецуела има огроман проблем и у набављању лекова и медицинских средстава) те макар ублажи санкције против наводно "диктаторског режима" Николаса Мадура, који упркос томе што је "тиранин", редовно одржава изборе на којим опозиција никако не побеђује (на парламентарним изборима у мају ове године чавистичка партија Николаса Мадура освојила је чак 83,54 одсто гласова и победила у 23 од 24 покрајине)?

Заиста, зар један мировни нобеловац може да буде захвалан на систематском уништавању сопствене земље и оваквом мучењу сопственог народа зарад личног политичког интереса? Да један опозициони лидер то може, знамо. Из сопственог искуства. Чудно је и да један мировни нобеловац може да буде безосећајан попут Мачадове не само у односу на страдање свог народа него и другог, јер она безусловно и снажно подржава и страхоту коју Израел чини у Појасу Газе уз обећање израелском премијеру Бењамину Нетанијахуу да ће кад једног дана дође на власт у Боливарској Републици, амбасаду преместити у Јерусалим.

О насилничким тактикама "демократске" венецуеланске опозиције већ сам у много наврата писао, последњи пут на страницама "Новости" крајем августа ове године, указујући на сличности њиховог опозиционог рада са активизмом наших блокадера, као и на сличност њиховог друштвеног и социјалног статуса. Чависти које данас предводи Мадуро не побеђују овако убедљиво на изборима због тога што много краду (онолико украсти је немогуће), него зато што имају подршку најширих слојева сиромашног венецуеланског становништва чији су стандард између 1999. и 2012. препородили, на незадовољство до тада привилегованих елита. Што се насиља тиче, подсетићу вас на тамошње блокаде и саботаже, али и на линч и спаљивање људи осумњичених за подршку Мадуру.

Сада се појавила још једна сличност - санкције против НИС, односно нашег нафтног сектора. За разлику од Венецуеле, нама санкције нису отворено уведене зарад слабљења власти, него наводно да би се спречило финансирање "руске агресије" у Украјини. Да је ово друго истина, Американци би прво морали самима себи да уведу санкције, јер они и даље финансирају "руску агресију" куповином руског уранијума и то чак више откако је почела специјална војна операција, него пре њеног почетка - 2021. САД су увезле 550,4 тоне обогаћеног уранијума у вредности од 645 милиона долара, 2023. године 701 тону у вредности од 1,2 милијарде долара, а 2024. се враћају на "предратни ниво" од 624 милиона долара.

Амерички отправник послова у Београду Александар Титоло (nomen est omen?) истовремено нас лицемерно убеђује да санкције "нису усмерене против Србије или српског народа, већ против руске владе" и да је њихов циљ да се изврши притисак на Русију. Исто као ономад што Слободан Милошевић није имао горива, хлеба, лекова, тако их данас ни Путин неће имати. Хоће ли и наши "нобеловци" једног дана захваљивати Трампу? 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације