Колумне

ГРЕШКА

Недељко Иљукић

22. 12. 2025. у 12:36

НЕГДЕ, тамо, 1976. године у кошаркашки клуб Партизан, у друштво Драгану Кићановићу и Дражену Далипагићу тренер Ранко Жеравица је довео појачање у рекету. Био је то први странац у историји наше кошарке, Американац Бач Тејлор, одмах прихваћен као рођ најрођенији.

Са оном афро-фризуром и ликом неопевано подсећа на Џабарија Паркера. Иако почетак приче има везе са прошлим миленијумом, поента је у детаљу који описује колика је авангарда Партизан био и тада, када је такође била ствар престижа да се уђе у новобеоградску халу која данас носи име баш по Жеравици. Али и у томе што су се у Партизану тада добро распитали какав човек им долази код Киће и Праје и нису погрешили. Данас су се навијачи црно-белих преселили у већу халу, клуб је још већи, као и амбиције, а њих руши ретко виђен “кошаркашки ганг” који уз Паркера чине још најмање тројица његових земљака. Они су резултат грешке коју Партизан, ево у 80 година своје славне историје НИКАДА није направио! Она се своди на очајну процену људских квалитета оних који су, осим силних милиона, одлучили да узму и Партизанов дрес. Боље рећи, да отму дрес и навијачки сјај у очима. Прва и убедљиво највећа жртва ове отмице је Жељко Обрадовић, тренерска икона европске и српске кошарке. Знају из оног “ганга” да им навијачи то (никада) неће опростити, па су, скоро па уличарским методама одлучили да се рођеним навијачима свете поразима од 40 и “кусур” разлике. Из више углова је јасно да стварно не знају на којој станици у каријери су сишли да зараде неки милион. У овом “надмудривању” они сигурно не могу да буду победници. Мада, оног дана када су играчи оснивањем свог синдиката успели да се одбране од Вујошевићевих тренинга у зору или Јанакопулосових укидања чартера и повраткака аутобусом кући, можда су добили само неку битку. У рату са публиком која плаћа најскупље карте у Европи и додатно пуни клупски буџет , тешко да могу да победе.