НЕЋЕ МОЋИ: Професорка под жигом звери

Како је борба за независност Косова Радини Вучетић важнија од свих прокламованих универзалних вредности попут људских права и слобода, и како предаја "срца Србије" може бити оправдање за диктатуру

Приватна архива

Професорка с Одељења за савремену историју Филозофског факултета у Београду Радина Вучетић сматра да би историја једног дана могла председника Србије Александра Вучића позитивно да оцени само ако би признао сецесију јужне српске покрајине и да би му, у том случају, све што му друга Србија ставља на терет могло бити опроштено. "Председник, додуше, има прилику за поправни и да се та слика промени, а то је да призна Косово. Од тог признавања, или непризнавања Косова зависиће, чак и са тамним мрљама од деведесетих до данас, његово место у историји", навела је она у једном интервјуу. Не мора се бити стручњак за историју да би се схватило да је управо обрнуто. Узмимо само за пример чувеног Вука Бранковића, који је само због неосноване оптужбе да је "издао на Косову" у српској националној свести постао архетип негативца, проклетник. Све остало, добро или лоше, заборављено је. Зар једном историчару Вук Бранковић није довољан пример?

У некој другој историји би то и могло да буде тако, али у српској никако. Можда зато што смо затуцани, па не можемо попут Норвежана (чији светли пример она наводи у раду "Непросвећена прошлост" објављеном 2010. у зборнику "Новости из прошлости" Београдског центра за људска права и уз помоћ ЕУ) да прихватимо идеју да нам главна престоничка улица носи име човека који нас је покорио. "Да ли би било могуће да се Улица српских владара зове по неком освајачу, рецимо - Улица Сулејмана Величанственог", пита се просвећена професорка. Богу хвала, па већина српског народа никада не би могла да свари ту количину аутоколонијалног самопрезира који доминира умом Радининим. А Норвежани ако могу, нека им. Да други нису поразили Хитлера, имали би сигурно и његову улицу у центру Осла. Није случајно што су баш они изродили Видкуна Квислинга. У томе има симболике, као што има симболике и у чињеници да њен кабинет носи број 666. Уосталом, Срби више воле ослободитеље, него освајаче, што би она као историчарка требало да зна, иако јој се то очито не допада.

У истом делу Вучетићева показује још већу дозу игнорисања и историје и српског народа. Смета јој што "досетке" о томе како је "Јасеновац највећи српски град под земљом" (Ако јој је познато неко веће стратиште српског народа, молимо је да нам га открије. Или, можда, ни Јасеновац то није), "Косово света српска земља" (А која је то земља светија за Србе од Косова? Бриселска?) или "Срби су небески народ" (А нису ли увек бирали вредности истинољубивости, честитости и слободарства спрам оних земаљских, практичних?) "још обликују историјску свест становништва, много више него што то чине школа, или историјска наука".

Добро је да неке ствари изван школског система обликују нашу свест, с обзиром на то да су у школама децу почели да уче да је лепо и перспективно бити јањичар и какву перцепцију српске историје имају она и њене колеге с факултета попут Николе Самарџића. А и боље је од примера који нам стижу са Запада на који треба, по њиховом мишљењу, да се угледамо. Тамо, попут Норвежана који негују лик и дело човека који их је освојио, Французи на пример из уџбеника историје избацују своју "косовску битку" (Битку код Поатјеа 732) и Карла Мартела, а убацују малијског владара Манса Мусу.

Оваквим ставом Радина Вучетић, међутим, много више од аутоколонијализма и самомржње показује једну другу ствар, а то је да принципи демократије, људских права и друге прокламоване вредности случајне Србије немају апсолутни карактер, него је њихов значај селективан, од случаја до случаја. Да није тако, због страшних грехова које они приписују Александру Вучићу, он не би никако могао бити позитиван историјски лик. А ако би могао, то нам открива да поред тога што је у њиховим очима Косово у ствари антисветиња, није битно да ли живимо у слободи или диктатури него какве су намере и планови онога ко је на челу диктаторског режима. Ако су они антисрпски, онда је све у реду и све се може, али ако нису, онда ништа не ваља. То потврђује и чињеница колико се Радина Вучетић, а и други њени истомишљеници, диве бившој Југославији и маршалу Титу.

Тито је позитивна личност упркос томе што је слао људе на Голи оток, што је убио десетине хиљада недужних људи и политичких неистомишљеника, што му је Скупштина у потпуности била једнопартијска, што су сви медији били под његовом контролом и тако даље, зато што је шта? После Другог светског рата забранио повратак српских избеглица на Косово и Метохију? Систематски одвајао Косово и Метохију од Србије још од 10. јула 1945? Заиста, Косово је одавно постало аршин.

Препоручујемо

Колумне

11 18

НЕЋЕ МОЋИ: Зашто се бијемо?

12. 07. 2020. у 15:40 >> 15:40

Колумне

1 3

НЕЋЕ МОЋИ: Болест, а није корона

05. 07. 2020. у 08:00

Колумне

1 1

НЕЋЕ МОЋИ: Америчка превртљивост

28. 06. 2020. у 05:40

Колумне

0 1

НЕЋЕ МОЋИ: Зашто се борим

14. 06. 2020. у 05:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације