Колумне

ТРАГЕДИЈА ЈЕРМЕНА ДОБИЛА ЛИЦЕ: Слична тишина пратила и српске колоне пре 25 година

Вук Мијатовић

17. 11. 2020. у 11:10

КАДА су на друштвеним мрежама освануле слике километарских колона избеглица које напуштају Нагорно-Карабах и, у тихом бесу и очају, иду према Јерменији, наизглед далек сукоб, који се за нас дотада углавном одвијао на страницама дневних новина, изненада је постао застрашујуће стваран и близак.

ТРАГЕДИЈА ЈЕРМЕНА ДОБИЛА ЛИЦЕ: Слична тишина пратила и српске колоне пре 25 година

Трагедија јерменског народа добила је лице.

Било је то лице наших рођака, пријатеља, познаника који су се пре двадесет пет година нашли у истој таквој колони и на тракторима и старим аутомобилима кренули према Србији. У сличној тишини и очају, као њихова јерменска браћа по несрећи, у неверици, суочени не само са равнодушношћу целог света, већ и са неразумевањем у свом народу код кога су, у Србији, тражили спас.

Тишина која је обавила ове две колоне није била само тишина поражених и очајних људи. То је тишина света који не жели да чује за њихову трагедију, а и када би чуо не зна шта би са њом. Трагедија Срба из Крајине никога није занимала јер је била трагедија народа проглашеног кривим. Трагичне судбине и несрећна лица појединаца из колоне нису се нашли на насловним странама светских новина.

Ни трагедија Јермена не уклапа се у ударне теме западних медија. За већину земаља са запада то је само сукоб два несрећна племена са обода Европе, за које би та Европа волела да су мало дубље у Азији. На безбедној "друштвеној дистанци". Неки медији подсећају да су и Азери из Нагорног Карабаха деведесетих година морали да напусте домове. Ваљда желе да кажу да су Јермени, као некада Срби из Крајине, добили шта и заслужују. И да је зато у реду да не видимо како пале своје домове које напуштају, како ископавају своје мртве, како скидају звона са својих цркава. И да је у реду да нас не буде брига.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације