Политика

МОСКВА НЕ ПРАШТА ГРЕХ "ВЛАДАЈУЋЕ НАЦИЈЕ": Прави комуниста се бори против "великосрпског хегемонизма"

05. 10. 2022. у 16:25

НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ српског народа игнорисани су управо зато што су идентификовани с интересом "великосрпске" буржоазије, са националним угњетавањем других народа.

МОСКВА НЕ ПРАШТА ГРЕХ ВЛАДАЈУЋЕ НАЦИЈЕ: Прави комуниста се бори против великосрпског хегемонизма

Због тога су српски радници, комунисти, као припадници "владајуће нације", имали искључиво задатак да се боре за рушење режима великосрпске буржоазије и југословенске државе и тиме потпомогну борбу за отцепљење и стварање независних држава "угњетених" народа. У Србији се посебно није могла давати предност неким социјалним захтевима над борбом, на пример, за хрватску државност; такви појединачни захтеви су најоштрије квалификовани.

Када је синдикални функционер Милорад Каљевић једном изјавио да се за пролетаријат Србије као првенствени задатак поставља борба за хлеб и наднице, а не за хрватску државност, онда се таква изјава међу најистакнутијим комунистима узимала као пример "утицаја владајуће буржоазије на пролетаријат владајуће нације".

Као пример који треба да следе српски комунисти истицан је случај Моше Пијаде, који је осуђен на дугогодишњу робију, наводно само зато што је као "српски комуниста храбро иступао за слободу и равноправност хрватског народа. Разлика између српског комунисте и хрватског комунисте морала је бити у томе што би први искључиво био интернационалистички оријентисан, а други и национално опредељен: "Хрватски комуниста није неки `интернацоналиста`, који виси у зраку, него је он комуниста-Хрват, тј. комуниста, који се свим снагама залаже за побједу хрватског народа, За српског комунисту интернационализам значи у првом реду, доследнију борбу против великосрпске политике, србијанских владајућих класа. А за хрватског комунисту интернационализам значи у првом реду најактивније учествовање у ослободилачкој борби хрватског народа и братски споразум са српским радним народом."

ТАЈ ПОСЕБАН ПОЛОЖАЈ српских комуниста у КПЈ сматран је касније и разлогом зашто се не ствара посебна КП Србије: Срби су владајући нација и не осећају се национално угњетеним од стране других народности, према томе, ни питање националног имена партије не поставља се таквом оштрином као код угњетених народа нити је заједнички назив партије озбиљнија препрека да окупе раднике око такве партије. Подређену улогу српских комуниста одсликава много јасније други одговор на питање зашто нам је уопште потребна једна југословенска партија: управо зато да би српски комунисти у њој пружили својх пуну помоћ национално ослободилачкој мисији комуниста угњетених нација.

Српски радници морали су прихватити идеолошку аксиому да "њихова" буржоазија не само да национално угњетава него и економски експлоатише све друге народе, тј. да су они (српски радници), налазећи се у саставу "владајуће нације" самим тим у повлашћеном положају, да уживају плодове своје буржоазије. А стварност је била сасвим друкчија: живот радника и сељака у Србији не само да није био бољи него је био гори од живота радника, у Хрватској или Словенији. Не треба бити марксист па доћи до закључка да економски развијенија буржоазија у тим покрајинама, у условима економског либерализма и слободног тржишта, убира свој профит и од резултата рада радника и сељака у Србији и у другим мање развијеним покрајинама.

Српски комунисти су се нашли на удару Коминтерне, управо због својих укорењених схватања о потреби за независним развојем покрета. И није био посреди само отпор националној политици, већ и друкчије схватање веза партије са Коминтерном, затим њене улоге, посебно као легалне партије, односа према синдикатима и сл. У том погледу, постојао је некакав континуитет између партијске опозиције 1920. године и оне која се уобличила 1924. године.

БОНУС ВИДЕО: ТИТОВА ВИЛА ОД 50 МИЛИОНА ДОЛАРА - Погледајте како изгледа једна од најстаријих вила у Њујорку