ФАЛСИФИКАТИ ДИКТИРАНИ У БЕЧУ: У причи о босанским богумилима све је под знаком питања

ПОСТОЈЕ МИТОВИ који су плод народне душе и који настају спонтано као потреба народа, а односе се на преломне догађаје у његовој прошлости. Међутим, постоји једна појава у историографији, а то је стварање митова од стране самих историчара, односно фабриковање лажне представе прошлости, која треба да послужи одређеним политичким, националистичким и идеолошким циљевима. Мит о богумилима управо представља производ једне такве историографије, чији је основни циљ оспоравање српског и источно-православног карактера Босне у средњем веку, али и давање историјског легитимитета стварању муслиманске, односно бошњачке нације.

Фотографије: Музеј фресака Београд, Из књиге: „Кудугери богомили у византијским и Српским Изворима и Црква Босанска“ и Википедија

У тези о босанским богумилима све је под знаком питања, од самог имена, настанка, учења, до нестанка тог покрета. Појам богумили (или богомили) апсолутно је био непознат у Босни пре средине XИX века. Није га било до тада у народном памћењу нити у сачуваном рукописном наслеђу. Не помиње се ни у једном старом речнику, ни у једном путопису. У науку га је увео босански фрањевац Иван Фрањо Јукић 1851. године, а он је, у ствари, од Орбина (1601), Фарлатија (1769) и Пејачевића (1797) преузео мишљење о јеретицима у Босни. Они су само поновили оптужбе од раније, које су стизале из редова Римокатоличке цркве према житељима Босне и Хума да су манихеји, патарени или шизматици (према Пејачевићу и Немања је био у почетку патарен). Те квалификације Јукић је некритички довео у везу са богумилством на истоку и са валдензима и албигензима у Француској.

МЕЂУТИМ, ТРЕБА ИМАТИ на  уму да су такве оптужбе биле манир Римокатоличке цркве у средњем веку за цркве које нису биле под њеном јурисдикцијом. (На пример, када је дошло до раскола са Васељенском патријаршијом 1054. године, кардинал Хумберт је изнео оптужбе међу којима је била и оптужба за манихејство.) Главни замах богумилству у Босни као дуалистичкој јереси дао је језуита Фрањо Рачки, који је такође своју поставку засновао претежно на латинским оптужбама. Пада у очи да су Рачки, као и остали историчари који су заступали богумилску тезу, избегавао да одреди народност босанских житеља у средњем веку. Разлог томе је што је био свестан чињенице да су сви стари извори (Ајнхард, Порфирогенит, Поп Дукљанин, као и босанске повеље) недвосмислено указивали да су то били Срби. Вероватно из разлога да се та чињеница прикрије, Рачки у први план истиче верске прилике, али само онако како су их видели римокатолички полемичари, премда му је био познат и рад Божидара Петрановића о тој теми, који се ослањао на босанске споменике. Зато је француски слависта Андре Вајан (Андре Ваиллант) оценио да је теза о богумилизму Цркве босанске у основи дело Фрање Рачког и хрватског романтизма.

ИСТОРИЈА О БОГУМИЛИМА је пуну подршку доживела за време аустроугарске окупације после Берлинског конгреса 1878. године. Аустроугарска је у Босни затекла јаку српску идеју и крајње неповољну ситуацију због заједничког наступа муслимана и православних у пружању отпора окупацији. Према првом попису из 1879. године било је 42,88% православних, 38,73% муслимана и 18,08% католика, што је представљало додатну неповољност. У инструкцији Цареве војне канцеларије генералу Филиповићу, главнокомандујућем у БиХ, која се чува у ратном архиву у Бечу (бр. 69-1/27), стоји: „Препоручује Вам се најтоплије нарочита обазривост у верским питањима, при чему има да код становништва поклоните своју пажњу брижљивом неговању католичког елемента који се показао поуздан и настојањима Монархије пријатељски расположен /…/. Затим Вам се препоручује да доведете муслимане у ближи контакт с католицима и да нарочито спречите приближавање или савез муслиманског с православним становништвом, које треба да се најоштрије надзире с обзиром на евентуалне, непријатељске аспирације“. Да би се разјединили православни и муслимани, према наведеној инструкцији најпре је требало раздвојити њихову прошлост. Богумилска теза била је одлична подлога. Можда је и зато доведен на чело Земаљске владе у Босни баш историчар – Бењамин Калај, који је у ранијим радовима тврдио да су муслимани српског порекла. Међутим, у новој ситуацији своја гледишта прилагођава аустроугарским циљевима и цео државни апарат укључује у стварање нове историје Босне. Оснива се Земаљски музеј (1888) који покреће часопис "Гласник  земаљског музеја", чиме се започиње рад и на научном утемељењу посебности Босне. 

ИВАН РАНЂЕО, историчар и нумизматичар из Загреба, истиче да је „настанак ове лажне повијести резултат спознаје Аустроугарске о нужности одвајања Босне и Херцеговине од Србије, те с тим у складу као резултат потребе за стварањем неке врсте идеолошке подршке тој политичкој опцији“. На примеру деловања муслиманских првака видимо да су поменуте инструкције за кратко време дале резултат. Они су здушно прихватили нову улогу чувара државности и континуитета са средњовековном државом и потпуно се саживели с њом. Ту се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром  "Шта мисле мухамеданци у Босни" (1886), где је први пут један муслиман изрекао тврдњу о пореклу босанских муслимана од богумила. Преко листа "Бошњак" одвијало се усађивање богумилског мита и преобликовање свести муслимана са циљем стварања босанске самосвести.

(Преузето из ширег текста објављеног у "Геополитици")

БОНУС ВИДЕО: КАРАЂОРЂЕВО ЗВОНО ОДЈЕКУЈЕ 210 ГОДИНА - Вожд га је даровао да би објавило слободу народу

Препоручујемо

Политика

4 19

ВЕЛИКА ИСТОРИЈСКА ПОДВАЛА: Демонтажа мита о богомилима у Босни и Херцеговини и стварање мита о "аутентичном бошњаштву"

18. 10. 2022. у 18:15

Друштво

0 6

ДИЈАЛОГ ПРОШЛОСТИ СА САДАШЊОШЋУ: Милорад Екмечић спој најбоље интелектуалне традиције и врлине нашега народа

14. 10. 2022. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације