А КАДА ЋЕ СЕ ЗАГРЕБ СУОЧИТИ СА ЗЛОЧИНИМА? Како Пленковић заменом теза хоће да прикрије масакре које је чинио његов народ

ПРВЕ деценије овог столећа, које је Добрица Ћосић назвао "туђи век", темеље се на мобилној телефонији, интернету, кабловским телевизијама, директним преносима, вестима које нас бомбардују из минута у минут. У обиљу информација, крајњем кориснику, просечном човеку, не преостаје ништа друго до да их прима у изворном облику и "пакује у своју подсвест".

Андреј Пленковић / Фото Танјуг-Хина

Чувена изјава још чувенијег нацисте, Јозефа Гебелса, да "хиљаду пута поновљена лаж постаје истина", данас је добила другачије значење: Хиљаду пута поновљена порука постаје "истина". То важи и за данашње хрватске политичаре, који често поводом њихових разноразних "обљетница", али и неких наших, шаљу Србима поруке. Последња у низу стигла је из уста Андреја Пленковића, председника владе, са традиционалног божићног пријема који организује Српско национално вијеће. - Хрватска је била жртва агресије Милошевићевог режима и та чињеница живи с нама, живи с породицама несталих, са војницима, бранитељима, цивилима. То наслеђе је тешко - рекао је Пленковић. Додао је и да се помирење мора заснивати на чињеницама и истини, и најавио да ће његова влада учинити све да се пронађу нестали, али и да се граде мостови солидарности.

НА КОЈИМ чињеницама и на којим истинама господин Пленковић жели да гради мостове помирења и солидарности? На оним, како је истакао у божићном обраћању православцима, да је "Хрватска решила све своје националне задаће у само 31 годину статуса међународно признате државе", који оправдавају остварење усташког сна да се број Срба сведе на статистичку грешку, или на колико-толико реалним историјским претпоставкама заједничког живљења у прошлом веку? Уместо чињеница и историјске истине, он нуди своју верзију о "агресији", да се заменом теза, обманама, фалсификовањем докумената, удвориштвом и пропагандом, потисну из сећања злочини почињени над Србима у прошлом века.

Да се заборави Јасеновац, дечји логори и небројена стратишта диљем Хрватске и Босне и Херцеговине. Да се забораве злочини 42. домобранске вражје дивизије, састављене искључиво од Хрвата, по Мачви и Поцерини 1914. Да се забораве деведесете, када је ћирилица проглашена ђаволским писмом, а под циничном формом "отписа књига", од забитих школских библиотека, до водећих националних институција у Загребу, уништено готово 2,8 милиона књига. А све се завршило рушењем 3.000 антифашистичких споменика и обележја која потврђују вишевековно присуство Срба у Хрватској и њиховим прогоном. Пленковић није споменуо ни 250.000 прогнаних Срба из земље чији је он премијер. Али када је тужилаштво Србије, пре само неколико месеци подигло оптужнице за ратни злочин против припадника Хрватског ратног ваздухопловства, који су наредили ракетирање колоне српских избеглица на Петровачкој цести код Босанског Петровца и у месту Сводна код Новог Града, одмах је реаговао: "Наши бранитељи, наши пилоти, биће под посебном заштитом хрватске државе и наћи ћемо одговарајући начин како да реагујемо на целу ову ситуацију." ЗАБОРАВИО је председник Владе Хрватске шта је о "агресији Милошевићевог режима" рекао оснивач, "вођа и учитељ" његове ХДЗ странке у обраћању хрватском народу, на Тргу бана Јелачића, 24. марта 1992.

Фрањо Туђман је био јасан: "Рата не би било да га Хрватска није желела, али ми смо проценили да само тако можемо остварити самосталност." А две године раније на сабору новостворене ХДЗ у Загребу крајем фебруара 1990. Туђман је био још јаснији: "Независна Држава Хрватска није била само издајничка творевина, већ и израз жеља и снова Хрвата." После победе ХДЗ на изборима исте године, Хрватска је отворила врата за повратак осведочених усташа, бивших министара Анте Павелића и високих службеника у марионетској и злочиначкој творевини НДХ. Заборавио је Пленковић снимљене изјаве о "агресији" министра одбране Републике Хрватске, генерал-пуковника ЈНА Мартина Шпегеља на тајним састанцима са његовим помагачима, који су одржавани од октобра до децембра 1990, да су купљене десетине хиљада аутоматских пушака калашњикова (АК47) за Хрвате, а да ће Србе покасапити. О ЈНА Шпегељ је рекао: "Ми смо у рату са војском. Организоваћемо убијање војника и старешина... То ће бити грађански рат без милости..." И још је рекао 14. октобра 1990. у Гакову: "Што се тиче караула кад буде разоружавање, ићи ће се на разоружавање свих. Али, оставити Албанцима по пет метака у пушци. А ове друге затворити у подрум и давати храну и воду. Ако то буде трајало пар дана... А, ово ако до нечега дође онда само дај директиву свим својима које познајеш - убијати екстреме. На лицу места! На улици, усред круга касарне, било где другде, само пиштољ и у стомак. То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према деци. У стан, једноставно - бомбе у стан."

КАО ДОПРИНОС тврдњама о "агресији" треба ли да спомињемо "Задарску кристалну ноћ" када су 2. маја 1991. хрватски шовинисти кренули у рушилачки поход, а више од 2.000 Хрвата наоружаних палицама, моткама, каменицама, шипкама, флашама кренуло у уништавање и пљачкање имовине Срба и локала фирми из СР Србије. Уништено је више од 130 објеката и 470 српских кућа. Или да се за тренутак присетимо шта све дешавало у Вуковару током пролећа и лета 1991, што је произвело реакцију ЈНА да одблокира своју касарну, заштити војнике и српске цивиле у овом граду. Све је започело минирањем српских локала у режији ХДЗ, којом су руководили локални моћници: Томислав Мерчеп и Благо Задро, по налогу централе из Загреба. Паралелно са минирањем ових објеката, вођа ХДЗ Томислав Мерчеп са својим сарадницима у пролеће и лето 1991. ликвидирао је и више од 180 цивила српске народности са јасним циљем да етнички очисти овај простор. Убиства Срба почињу одмах после емитовања снимка на ТВ Београд у којем Шпегељ тврди да је Хрватска у рату са ЈНА. Комплетан списак убијених, са детаљима њиховог смакнућа, налази се у Документационо-информационом центру "Веритас". Не оспоравајући ниједног тренутка злочин у Овчари где је стрељано око 200 људи, намеће се питање зашто "европска Хрватска шути" и о овим чињеницама.

ДВАДЕСТ ПРВОГ септембра 1991. припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде Републике Хрватске у Карловцу, испред моста на реци Корани, зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне "Мекушје" у касарну "Логориште", превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. Одмах по предаји, једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у просторије полиције, а друга група, од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спроводена је пешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама и почела "крвави пир": тринаесторица су ликвидирана, неколико клањем у лежећем положају, а већина хицима из аутоматског оружја у стојећем положају.

Од четворице преживелих, тројица су се, међу њима и један са тешким повредама, спасли скоком са моста, а четврти се у току ноћи, такође са тешким повредама, искобељао испод мртвих сабораца. "Поглавик" ових злочинаца Михајло Храстов, припадник посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац за ово "херојско дело" бива одликован од тадашњег врховног команданта оружаних снага и председника РХ Фрање Туђмана Орденом реда Николе Шубића Зринског. Или да подсетимо првог министра Хрватске да је само у Сиску током 1991, прве године "Милошевићеве агресије", побијено 611 недужних цивила само зато што су били Срби. Он је склон да изјави "да се Србија мора суочити са прошлошћу", а шта ћемо са хрватском прошлошћу, не само оном из оба светска рата него и овом најновијом?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације