ОДБИЈАЊЕ МАНДАТА ЈЕ СУПРОТНО УСТАВУ: Ауторски текст проф. др Владана Петрова

НЕДЕЉАМА се говори о дилеми коју су наметнули поједини представници опозиције - да ли не прихватити представничке мандате и тиме делегитимизовати систем? Дилема је лажна, и са становишта легалитета и са становишта легитимитета.

Фото:

Ни у једном уџбенику уставног права нисам прочитао да кандидат за народног представника има право да не прихвати мандат. После потврђивања (верификације) мандата - правне радње којом се утврђује да ли су подаци из уверења о избору народног представника истоветни са подацима из извештаја органа надлежног за спровођење избора - кандидат постаје народни представник, односно стиче сва права и обавезе народног представника. Једно од таквих права је и да поднесе оставку. Оставка је увек лични чин. Подноси се из личних разлога који се правом исцрпно не дефинишу (породичне прилике, болест, одговорност за грешке у вршењу функције, преузимање друге функције која је неспојива са актуелном итд). Оставка, по природи ствари, није колективни чин, нити се подноси из било којих колективних разлога.

Ове тврдње су добро познате сваком просечно обавештеном грађанину, а своју потврду имају и у нашем важећем праву. Ни Устав, ни изборни закон (ни било који други закон, на пример, о Народној скупштини) не познају могућност, а камоли право кандидата са листе да, после расподеле мандата, одлучује хоће ли или неће прихватити мандат. Изборни закон познаје институт оставке народног представника и уређује поступак њеног подношења. Оставка је, за разлику од неприхватања мандата, легално и легитимно средство, поготово кад се подноси из разлога морално-политичке одговорности. Дакле, ни оставка не би смела да буде последица нечијег хира или произвољности, па самим тим ни легитимни облик колективне политичке борбе.

Неприхватање представничког мандата није у складу са начелима нашег Устава, али ни представничке демократије уопште. "Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника." (чл. 2. ст. 1. Устава). Дакле, представнички мандат није субјективно право, нити га се кандидат може одрећи пре него што га је и стекао његовим потврђивањем. Није то његово власништво, па да он с мандатом слободно располаже. Није ни "власништво" политичке странке или коалиције (о томе постоји страна и домаћа уставно-судска пракса). Зато су у савременој демократији забрањене тзв. бланко-оставке, када кандидати и пре ступања на дужност "предају" мандат странци или коалицији на чијој су изборној листи.

С друге стране, грађани гласају за одређену листу, али листа, односно коалиција, није сама себи циљ. У демократском друштву, она је средство да се стекне право на учествовање у расподели мандата, а потом у раду представничког тела. Ниједан бирач - ни онај који нема претерано уверење да његов глас вреди, а камоли да нешто одлучује - не излази на изборе да би "бацио" глас. Он, чак и кад сумња у потпуну регуларност избора, жели да види у представничкој институцији кандидате са листе за коју је гласао. Јер, крајњи циљ избора није расподела мандата него формирање и рад представничке институције.

Неприхватање мандата јесте потирање народне воље изражене на изборима. Оно је обезвређивање воље бирача који су дали глас листи чији кандидати размишљају да ли да се уопште прихвате мандата. Неприхватање мандата је играње са демократијом. То је неовлашћено бацање гласова који су добијени на изборима. Тиме се спречава остваривање бирачког права релевантног броја бирача. Ти бирачи нису "фантомски". Они су стварни и гласали су за листу чији кандидати, не прихвативши се мандата, своје бираче претварају у "фантомске", штавише ризикују да се њихови гласови преведу у мандате противничких листа. Бирачко право је неотуђиво људско право, а владавина права као "основна претпоставка Устава, почива на неотуђивим људским правима" (чл. 3). Нико није властан да отуђи бирачко право од бирача нити да уместо њих одлучује да ли и колико њихов глас вреди. "Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана" (чл. 2. ст. 2. Устава), а представнички мандат је управо средство остваривања суверености. Није ли онда позивање да се не прихвате добијени мандати с позивом на борбу за владавину права и демократију, не само нелегално и нелегитимно, већ и крајње лицемерно?

Штавише, оно уопште није штетно за победничку политичку опцију, већ за представнике опозиције који би да "не прихвате" мандат. На неким будућим изборима, кад год да се они одрже, грађани ће добро промислити да ли да глас дају онима који у институције нису ни хтели да уђу као њихови представници и који су их раније изиграли. Стога је за опозицију, ма колико разнородна и нејединствена била, најбоље да се са мандатима не игра. Ниједном добронамерном грађанину Србије није у интересу да демократија стагнира и да се размак између два изборна циклуса још више скраћује (помиње се да би требало "уредити" изборне услове, па ићи на нове парламентарне изборе за једно шест месеци).

Да би се демократија развијала неопходна је и организована опозиција, која ће временом постајати институционална алтернатива власти. Ако је то уопште циљ већине у опозицији, а не трајно фактичко нередовно стање, онда се он не може остварити политиком неприхватања институционалног деловања. Избори су можда "празник демократије" у Француској, али је демократија у свакој озбиљној држави увек организована утакмица на великом, институционалном, а не на малом терену, на улици. То није политика. То је анти-политика. Нема из негирања креирања. Из непрестане критике "порока" не извире "лепота" конструкције, већ само мање или више спонтана деструкција. Како такво понашање може бити одраз политичког морала? Оно је, напротив, само одраз политичке, а неретко и личне немоћи. Зато се и рефлектује, као у огледалу, само на једну личност.

Ипак, добро је што су неки представници опозиције изгледа схватили да неприхватање представничких мандата није опција. Тиме су најавили да ће убудуће водити легалну и легитимну политичку борбу у институцијама. Стога би и на причу о неприхватању мандата требало коначну ставити тачку. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације