ПОЗИТИВАН ИСХОД МНОГИМА "ТРН У ОКУ": Они су Србији наменили другу улогу – сиромашног, дежурног кривца

НА једном саобраћајном знаку на Врачару видео сам један очигледно „свеже“ залепљен стикер, са набројаним студентским захтевима, а поред сваког од њих било је једно упечатљиво, црвено „X“, ваљда као јасан знак да ниједан тих захтева није испуњен.

FOTO: Printskrin/RTS

У исто време, стиже вест да је Влада Републике Србије донела Решење којим се обезбеђују средства у износу од 12,01 милијарди динара за високо образовање и студентски стандард. На овај начин се тај буџет повећава за 20 процената. То је још раније најављено и тиме се испуњава четврти од чувених захтева још чувенијих студентских пленума.

А шта је са осталим захтевима? Они су, вероватно тенеденциозно, формулисани широко и на начин који омогућава да се њима манипулише. Али, оно што је још већи проблем је што са једне стране постоји штетан и потенцијално веома опасан отпор према свакој врсти дијалога којим би се могло доћи до решења ове својеврсне „талачке ситуације“, како ју је назвала Љиљана Смајловић пре неко вече на „заробљеном“ јавном сервису. Рекла је још једну ствар о којој би сви требало да размисле, парафразираћу – „Па и да смо три месеца ратовали, требало би да разговарамо“.

И то је тачно, требало би да разговарамо. Јер, шта је алтернатива разговору? Алтернатива разговору су грађански сукоби, немири, пут у хаос и безвлашће које, сигуран сам, не прижељкује нико осим агресивне и (пре)гласне мањине за коју се слободно може рећи да злоупотребљава добронамерна осећања наших студената, али и наших комшија и рођака, наших пријатеља, браће и сестара који су уверени да чине „праву ствар“. А тој мањини добробит наше земље очигледно није у првом плану, и то доказује из дана у дан. Доказује тако што је створила атмосферу у којој је „јерес“ да се каже да су студентски захтеви испуњени. Атмосферу у којој би неко ко би само и помислио да би требало да се разговара био проглашен „сендвичарем“ и постао изложен најстрашнијим претњама и притисцима.

Али, хајде да се вратимо на захтеве. Сада је ствар прилично једноставна. Влада каже да су захтеви испуњени. Ја се са том тврдњом слажем и у наставку ћу то и образложити. А ко не мисли да су захтеви испуњени – пре свега ту мислим на оне које су захтеве и поставили – требало би јасно да каже: „Да, захтеви су испуњени“ или „Не, захтеви нису испуњени, из тог и тог разлога, ево шта још недостаје...“ У крајњој линији, сама чињеница да се захтевима излази у сусрет би требало да доведе до неког облика деескалације, а не радикализације. Радикализација долази када те неко игнорише, затвара, прогони, не када даје све од себе да ти изађе у сусрет.

Када је реч о првом захтеву - објави целокупне документације која се тиче реконструисања железничке станице у Новом Саду, свакако је реч о прилично неодређеном појму јер се она може односити, како на најбитније и суштински значајне документе, тако и на нпр. фактуре за такси услуге. То оставља простор за манипулисање од стране оног који треба да „одлучи“ да ли су захтеви испуњени, али треба бити поштен и признати да Влада РС није дуго калкулисала, већ је одмах на сајту објавила веома обимну документацију од 559 линкова са 13.042 документа. Било је коментара да Влада документе доставља „на кашичицу“ али сумњам да је то адекватна констатација ако се узме у обзир број достављених исправа. Затим је прошло готово месец дана, уз свакодневне протесте, али нико се није оглашавао у вези тога чега евентуално међу документацијом нема. „Недељник“ је први таксативно објавио 23. јануара шта недостаје, позивајући се на један од студентских портала. И 27. јануара (само један радни дан од те објаве) председник Вучић је одржао конференцију за штампу на којој је обавестио јавност да је достављена документација за коју су студенти навели да недостаје. Напоменуо је да су то исправе које ни држава ни Инфраструктура железнице нису морале да поседују, као нпр. уговори са подизвођачима и њиховим подизвођачима. За само један дан, Влада је допунила сајт, и сада су ту већ 583 линка тј. преко 25.000 докумената. Неки су се професори у емисијама чак жалили да је власт доставила и превише исправа.

Запитајмо се сви, какав је то сигнал? Да ли овакав однос указује да се нечим калкулише или да је Влада предусретљива и проактивна, и то у ситуацији када са друге стране практично нема саговорника. Уз све то, са свих адреса – од Министарства грађевине, Инфраструктуре железнице и  Председника државе у више наврата упућиван је недвосмислен и јасан позив стручној јавности (а и свима осталима) да укажу ако још нешто недостаје.

Други захтев односи се на потврду надлежних органа о идентитету свих лица за која постоји основана сумња да су физички напала студенте и професоре, као и покретање кривичних поступака против њих. Захтевано је и разрешење поменутих лица уколико се покаже да су јавни функционери.  У вези тога, председник је обавестио јавност да је против 37 лица покренут предистражни поступак због напада на студенте током протеста. Нико никада није указао да је било ко екскулпиран одговорности због напада на студенте. Врховна тужитељка је позивала на састанак како би упознала студенте и професоре са предметима у раду, али нико није прихватио ни ову пружену руку. Такође, међу тим лицима су евидентирана два функционера и они су поднели оставке. Нико није указао да би било ко још требало да буде разрешен.

Одбацивање кривичних пријава против ухапшених и приведених студената на протестима, као и обустава већ покренутих кривичних поступака, представљали су трећи студентски захтев. Имајући у виду да извршна власт не може да утиче на рад правосуђа, уместо обуставе поступака, председник Србије донео је 13 одлука о помиловању процесуираних студената и професора чиме је захтев испуњен. Нико није оспорио ни ову чињеницу.

Када је реч о четвртом захтеву, њега смо већ поменули и он се односи на повећање буџета за високо образовање и студентски стандард. Овај захтев је испуњен и баш нико није оспорио ову чињеницу иако ће ова одлука да кошта буџет РС преко 100.000.000 евра.

То су захтеви. Других захтева нема. На страну што је „приде“ пала и Влада и што је градоначелник Новог Сада поднео оставку. Ја заиста не видим у ком свету ови захтеви нису испуњени. На страну што су, по мом мишљењу, били неуобичајени и ванинституционални. Сада ваљда треба да се „подносиоци“ захтева изјасне. А њихови „добронамерни“ саветодавци можда могу да одговоре и на нека од ових питања: Да ли постојећи поступак против оптужених није довољно ефикасан, иако имамо хапшења у брзом року, са екстремно брзим вештачењем? Да ли је био ко изостављен тј. заштићен од гоњења? Да ли се било шта скрива од стране власти када је незгода у питању? Да ли се воде предистражње радње у погледу евентуалне корупције?

Јасно је да студенти из ове ситуације желе да изађу као победници. Они то, суштински, и јесу – свакако није губитник онај коме су сви захтеви испуњени. Проблем је у мањини која не жели студенте да види као победнике, већ жели да сви грађани Србије буду губитници.

И још једна ствар - уколико циљ јесте грађански активизам ради утврђивања чињеничног стања паралелно са кривичним поступком (који је једини законити поступак у правном систему Србије) - логично би било да студенти, како год били организовани и како год одлучивали, донесу одлуку о избору тима који це разговарати са извршном влашћу, а пре свега са Министарством грађевине, Врховним тужилаством и Инфраструктуром железнице. Такође би логично било да у том тиму буду професори Правног факултета, адвокати којима је ужа специјализација кривично и корпоративно право, професори Грађевинског факултета, вештаци који нису већ ангажовани у кривичном поступку (Грађевински факултет у Београду има сукоб интереса будући да је један професор већ притоворен у кривичном поступку), те евентуално професори Технолошког факултета. То би био сврсисходан састав, док би укључивање политичара, професора уставног, породичног или грана права који никако не могу да помогну у утвђивању чињеница, као и  професора било ког другог факултета, било просто политичарење и у потпуности би машило поенту онога што је представљено као сврха протеста. Ово би било корисно и лековито за друштво које би у том случају из читаве ове кризе изашло још јаче. Бојим се да је такав, позитиван исход многима „трн у оку“ и да су они Србији наменили другу улогу – сиромашног, дежурног кривца. Верујем да ће и студенти умети да препознају такве душебрижнике и да ће своје одлуке доносити у корист наше Србије, коју једино имамо и највише волимо, а никако у интересу оних који би да нас заваде и уназаде.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације