ПОДВИГ ДОБРИХ ЉУДИ ИЗ МИЛОШЕВЦА И ТРНОВЧА: На пут извели 5.000 напуштене деце

У време кад се због неимаштине и модерних животних трендова, жене све теже и ређе одлучују да рађају и подижу сопствену децу, помало нестварно звучи податак да су у у Милошевцу код Велике Плане жене цели живот посвећене одгајању не само своје, већ и туђе деце.

Фото: Схуттерстоцк

У организацији сеоског Центра за смештај незбринуте деце, ове брижне и племените жене, чија је душа шира од Поморавља, до сада су отхраниле више од 5.500 напуштене деце из Србије, али и деце из свих република некадашње заједничке државе Југославије.

-Наравно, да главни терет одгајања деце сносе жене, али ова племенита мисија не би била могућа да у њој пуним срцем не учествују сви укућани, најчешће по три генерације истовремено. Од бака и дека, преко родитеља, до биолошке деце. Већ деценијама, овим дивним људима је то начин живота – каже директорка центра Милица Лукић Момировић.

Цела једна књига би била потребна да се поброје сва деца која су трагичне судбине и неодговорни родитељи оставили над животним амбисом, а која су играјући се на ливадама овог питомог села на левој обали Мораве изашла на прави животни пут. Постала људи.

Засновала своје породице, изродила своју децу. Да их уче неизмерној љубави коју су она осетила на грудима туђих мајки, на мишицама и жуљевитим сељачким рукама туђих очева.

Десетине књига би биле потребне да се опишу све патње кроз које су мали анђели прошли, муке које су њихови хранитељи имали са њима....али и све радости које су заједно доживели. Због првих зубића, полазака у школу, првих петица и првих љубави.

И све туге. Кад деца одрасту. Кад дође време да птићи полете из гнезда, да се осамостале и крену путевима своје судбине.

-Као и права мајка пребринула сам сваки њихов плач, одболовала сваку њихову бољку и радовала се свакој њиховој радости. Трудила сам се да им пружим што више топлине какву сам понела из свог родитељског дома и да никад не осете пустош какву сам ја у детињој души осетила када су усташе 1941. године разориле моју породицу. А кад дође време за растанак, са њима оде и део душе – овим речима је своју племенитост својевремено објаснила Катарина Дешић, под чијим брижним оком је одрасло и родитељску љубав упознало двадесет и петоро напуштених малишана.

Исту причу би могла испричати и њена комшиница Бранка Филиповић, која је отхранила, са срећом упознала и на породичну топлину навикла 20 малишана. Или Добрила Радовановић из суседног Трновча са „своје“ шеснаесторо деце, Радмила Маринковић са тринаесторо...дугачак је списак. Требало је много ових мајки хероја да би се 5.500 деце отхранило, љубављу задојило и за животна искушења припремило.

У овом тренутку у Милошевцу, у око 120 хранитељских породица, срећно детињство живи скоро 200 деце. Од којих су многа са посебним потребама. Којима су добри људи из Милошевца и родитељи и лекари. Двадесет и четири сата дневно.

-Заиста мислим да Милошевац може да се поноси резултатима које постижу Центар за смештај деце и Удружење хранитељица. Као и у сваком послу, понекад наиђу муке и проблеми али увек гледамо да их решавамо тако да деца о којима бринемо то не осете – каже Лидија Ђуричић, председник Удружења хранитељица.

Ова лепа људска прича, која би и душу од камена топлином испунила, почела је 1931. године, заједничким прегалаштвом племенитих људи из Завода за заштиту мајке и детета у Београду и Здравствене задруге у Милошевцу.

Из Београда је у Милошевац дошао др Амброжић и о тој идеји разговарао са првим доктором у селу Спасенијом Симић и члановима месног Одбора здравствене задруге. И нешто касније, из Београда је стигло првих шест малишана, које је докторка Симић разместила по кућама својих пријатеља.

Остало је записано да „људи у почетку нису то радо прихватили, али због великог ауторитета докторке Спасеније, сложили су се“.

Данас је Центар за смештај деце понос не само Милошевца, већ и Велике Плане.

-Дичимо се манастирима Копорином и Покајницом, најстаријом основном школом у Србији која се налази у Крњеву, на неки начин чак и са трагичним Радовањским лугом, у којем је несрећни српски усуд пресудио великом и непоновљивом Карађорђу, али ништа мање и стварном бајком о племенитости коју већ девет деценија исписује бескрајна душа наших људи – каже Дејан Писаревић Писко, политичар и привредник из Милошевца.

И додаје да су речи сиромашне да опишу племенитост људи из Милошевца и Трновча. То су људи који не праве разлику између своје деце и деце коју негују. Не само зато што тако хоће, већ зато што је то део њих, део њихове душе и њиховог хришћанског погледа на живот.

Кад је већ реч о Милошевцу и његовим племенитим мештанима, вреди поменути да у овом селу већ три деценије постоји удружење Коло српских сестара које је, под вођством Радице Манојловић, једно од најактивнијих у Србији.

Председник Србије Александар Вучић је Центар у Милошевцу, Катарину Дешић и Бранку Филиповић одликовао сретењским орденима.

Фото: В.Н.

Препоручујемо

Политика

0 7

Блокадерски адвокат очајан: Ми ни око чега не можемо да се договоримо, свађамо се око свега! (ФОТО)

27. 04. 2026. у 09:15

Политика

0 1

Огласио се син Ратка Младића: Најновије информације из Хага о генералу

27. 04. 2026. у 08:54

Политика

0 3

Куртију истиче рок: Ево шта следи уколико скупштина у Приштини до сутра не изгласа председника

27. 04. 2026. у 08:45

Политика

0 14

Тачно у подне: Припадници Војске Србије ангажовани у мировној операцији у Либану на пријему код Вучића

27. 04. 2026. у 07:51

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације