ИМЕ МЕЊАЈУ, МРЖЊУ НЕ: ЗЛФ као ударна песница антисрпског фронта

Зелено-леви фронт делује као политички инструмент страних интереса, уз континуиране нападе на државност, институције и националне интересе Србије.

Фото: Твитер принтскрин/ Bodljikava

Биљана Ђорђевић, Добрица Веселиновић и Радомир Лазовић воде Зелено-леви фронт, политичку групацију која се годинама представља као „грађанска алтернатива“, а у стварности делује као оперативно крило страних интереса чији је циљ – систематско урушавање националних институција и идентитета Србије.

Овај трио из дана у дан доказује да је ближи наративима против Србије него држава која их плаћа. И док се представљају као борци за „демократију“, једино за шта се доследно боре јесте поткопавање државних интереса, умањење српских жртава, нормализација антисрпских политика и извођење наших грађана на улице где покушавају да створе хаос – по истом моделу блокадера широм земље.

Биљана Ђорђевић – професорка која се у Стразбуру молила за санкције Србији

Биљана Ђорђевић важи за једног од најдоследнијих заговорника свега што може нашкодити Србији у међународној арени. Док у домаћем парламенту глуми академски ауторитет и „европску прогресивку“, у пракси је управо она та која се у Стразбуру јавно залагала да Европска унија уведе санкције Србији – против земље чије плате прима и грађана које би требало да представља. Та епизода није била дипломатски гаф, већ политичка намера: јасно, гласно и без устручавања тражила је казнену политику према сопственој држави.

Њен однос према Косову и Метохији савршено се уклапа у то деловање. За Ђорђевић Косово није део Србије – она га редовно назива „суседном државом“, чиме усваја и шири наратив Приштине и њених западних лобиста. Оваква реторика, посебно код некога ко се представља као универзитетски професор и интелектуалац, није случајна – она је део шире политичке агенде која Србију треба да прикаже као проблем, а њену територију као преговарачку олупину око које се одлучује без њеног учешћа.

Посебно забрињава лакоћа са којом преузима и понавља сваки споља испоручен наратив: од инсистирања на „геноциду“ до потпуног игнорисања злочина над Србима. Јасно је зашто се управо она сматра најближим каналом утицаја европских политичких структура које отворено раде против Србије. Док се Зелено-леви фронт пажљиво заклања иза паравана „активизма“, Ђорђевић је та која везу са спољним центрима моћи ни не покушава да прикрије.

Управо зато је многи виде као кључну фигуру у унутрашњем преношењу политике чији је циљ слабљење Србије – професорка која користи академски статус да би легитимисала политичке ставове који немају никакве везе са интересима сопствене државе, али имају много везе са интересима оних који Србију желе да спусте на колена.

Добрица Веселиновић – од неонаистичког бенда „Цокуле“ до „антифашисте на батерије“

Добрица Веселиновић је један од најконтроверзнијих ликова политичке сцене управо због начина на који је градио сопствени јавни идентитет. У младости је био део неонаистичког бенда „Цокуле“, састава чији назив, симболика и имиџ данас потпуно руше његову пажљиво изграђену улогу „урбаног антифашисте“. Тај биографски терет годинама прикрива, али он упорно испливава јер је суштина иста: Веселиновић је политичар који се прилагођава публици и тренутку, па тако од човека који је кокетирао с радикалном естетиком деснице постаје гласноговорник најтврђе аутошовинистичке идеологије.

Његова данашња „антифашистичка“ поза служи као алат, не као уверење. Док глуми морални ауторитет, Веселиновић се бави релативизацијом српских жртава, отвореним нападима на институције и Цркву, те сталним понављањем наратива који Србију представљају као извор нестабилности у региону. У његовом политичком деловању нема континуитета вредности – постоји само континуитет напада на Србију.

Управо због те биографске и идеолошке конфузије многи га називају „антифашистом на батерије“: укључи се када треба напасти сопствену државу, искључи се када треба говорити о угроженим Србима, о притисцима на Косову или о историјским чињеницама које не иду у прилог наративима његових политичких ментора из иностранства. Веселиновић је, као и Лазовић и Ђорђевић, део шире политичке матрице – он не води државну политику, већ обавља функцију преносиоца туђих порука, мењајући само тон и стил, али никада циљ.

Радомир Лазовић – човек који није завршио студије, али би да кроји судбину Србије

Лазовић је симбол политичке неодговорности: човек од 45 година без завршеног факултета, али са амбицијама да води државу, пише законе и одређује шта је „прогресивно“, а шта „заостало“.

Његова политичка каријера почива на оптужбама против државе, манипулацијама протестима, покушајима да се свака институционална одлука прикаже као „ауторитарна“, те сталном урушавању друштвеног поверења. Оно што су блокадери радили на улицама – Лазовић ради у Скупштини.

Лазовићеви политички ставови годинама имају исти заједнички именилац – отворено поткопавање територијалног интегритета Србије.  Не само да заговара признање независности Косова, већ промовише и идеје о посебној аутономији Војводине и Санџака, уз потпуно укидање Републике Српске као уставног и историјског гарантног оквира за опстанак српског народа с оне стране Дрине. Паралелно са тим, Лазовић инсистира да Срби „морају прихватити да је у Сребреници почињен геноцид“, преузимајући најрадикалније наративе који се користе за политичко и морално дисциплиновање Србије.

Виола фон Крамон – шиптарска лобисткиња и политичка менторка Зелено-левог фронта

Виола фон Крамон одавно није само европска посланица која „прати регион“ – она је једна од најгласнијих лобисткиња косовских политичких структура и отворени заговорник свих иницијатива које слабе Србију на међународној сцени. Њена политичка каријера у великој мери се заснива на промоцији интереса Приштине: редовно брани Аљбина Куртија, напада Српску листу, негира репресију над Србима на Косову и сваку кривицу пребацује на Београд. Фон Крамон је током година изградила мрежу политичких савезника у Србији, а најприврженији међу њима су управо лидери Зелено-левог фронта, који готово без изузетка понављају њене ставове – од наратива о „геноциду“, преко делегитимизације Републике Српске, до идеје да се Србија мора политички казнити ако не призна независност Косова.

Она се намеће као својеврсна политичка менторка Веселиновићу, Ђорђевић и Лазовићу: све што она у Бриселу изговори, они у Београду понове. Када она затражи санкције – они их правдају. Када Фон Крамон оптужи Србију за „дестабилизацију региона“ – ЗЛФ то претвори у дневно-политичку кампању. Када она похвали Куртија за „демократски напредак“, исти наратив сутрадан осване у њиховим саопштењима. Управо зато се у домаћој јавности све чешће поставља питање да ли ЗЛФ уопште води сопствену политику, или само преноси налоге европске лобисткиње која отворено ради против интереса Србије.

У политичком смислу, фон Крамон представља спољни стуб антисрпског наратива, а ЗЛФ унутрашњи. Она даје смернице и оквир – они обављају посао на терену. Тај однос најбоље се види по томе што ниједна њихова кључна изјава никада не одступа ни педаљ од онога што фон Крамон каже из Брисела. Ако је Зелено-леви фронт политичко крило, онда је Виола фон Крамон командни центар.

Исто *****, друго паковање

Од „Не давимо Београд“, преко коалиције „Морамо“, па све до данашњег Зелено-левог фронта, мењају се само боје, слогани и називи, али не и суштина њиховог политичког деловања. Све време је реч о истој групи људи која под маском „прогресивне опозиције“ води систематску кампању против Србије.

Некада су се представљали као урбанистички активисти, затим као зелени реформатори, а данас као левица нове генерације – али свака њихова инкарнација прати један истоветан образац: негација српских интереса, релативизација српских жртава, преузимање туђих наратива и истрајна потреба да се Србија прикаже као извор регионалних проблема, а не као земља која се годинама бори да сачува стабилност и мир.

Где год се појаве, покушавају да ослабе институције, да државу представе као „режим“, да народ убеде да је власт непријатељ, а они једини чувари „европских вредности“. Њихов политички рад никада није био конструктивна опозиција већ стални притисак, саботажа и делегитимизација свега што представља државност Србије.

Управо зато се савршено уклапају у моделе хибридних операција о којима смо раније писали – од медијских манипулација и протестних перформанса, преко блокада и намерног изазивања друштвене тензије, па све до синхронизованих напада из иностранства који им служе као политичка муниција. Једна иста матрица, једна иста група, један исти циљ: слабљење Србије уз помоћ унапред написаних наратива Фон Крамонове.

Они не мењају политику – само амбалажу. Суштина је остала нетакнута: деловање против интереса сопствене државе и народа, уз подршку центара којима је дестабилизација Србије дугорочан пројекат, а не тренутна политичка игра.

Препоручујемо

Политика

0 0

Ко је опозиција у Србији?

09. 12. 2025. у 16:35

Политика

0 0

БРОЈЕМ СВЕДОКА ТУЖИЛАЦ НАСТОЈИ ДА НАДОМЕСТИ ТО ШТО НЕМА ДОКАЗ: Пред тзв. Основним судом у Приштини настављено суђење Душку Арсићу

09. 12. 2025. у 16:17

Политика

0 6

"САДА ЈЕ СИТУАЦИЈА ПОТПУНО ДРУГАЧИЈА" Вучић: Верујем да ће наши политички противници прихватити позив на дијалог

09. 12. 2025. у 14:49

Политика

0 9

"ЋУТАО САМ НА УВРЕДЕ ИЗ РЕГИОНА" Вучић: Губио сам политичке поене, али сам ћутао

09. 12. 2025. у 14:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације