ДОСИЈЕ ЦЕТИЊСКИХ УСТАША: Чији су потомци данашњи Секулини бојовници?

НЕ постоји веће проклетство за једног Србина из Црне Горе него да му неко каже да је укаљао част предака и славу потомака.

Foto: Profimedia

Управо то је случај са цетињским усташама, који су по много чему и екстремнији од правих хрватских усташа. Њихова мржња према свему што је српско прераста у патолошко стање које је у терминалној фази, без наде на излечење.

Та мржња, ипак, стара је више од 100 година. Потекла је из уверења да је Цетиње „долина богова“, а да су његови становници надљуди, надСрби.

Развојни пут од зеленаша, сарадника фашистичких окупатора и усташа, преко комуниста, до Милових јуришника, а данас налогодаваца Мицкеyја Спајића и Јакова Милатовића, потпуно је логичан за једног цетињског усташу – „полубога“ испод Орловог крша.
Некадашња престоница Његошеве Црне Горе, срце династије Петровића, била је права Српска Спарта – тврђава слободе, поноса и неукротивог духа. Ту је Његош испевао „Горски вијенац“ као молитву српском јединству и жал за Косовом, за српским царством и државом. Ту су се Срби вековима борили са пушком у руци и крстом на грудима против Османлија и других окупатора.

Међутим, историја ретко прашта људским слабостима. Клица издаје родила се управо ту, из себичлука и огорчености оних који су се навикли на дворске привилегије, високе плате и титуле. Од када је 1916. Краљевина Црна Гора пала под аустроугарску окупацију, Цетиње је слободу морало да чека све до 1918. године. Тада је српска војска ослободила земљу, а већина обичног народа дочекала је ослободиоце са сузама радосницама. Уједињење је изгледало као природан завршетак вековног сна.

Ипак, део дворских официра, чиновника и салонаша осетио је завист јер је малено Цетиње, које је увек, па и данас, више подсећало на село него на град, постало потпуно неважно, ван свих токова одлучивања. Уместо да разумеју нове околности и да заједно са другим Србима, из Србије и свих других српских крајева, граде једну и јединствену, јаку државу, они су подигли оружје на српску војску, на исти народ.

Под старе дане, сломљени краљ Никола И Петровић, осећајући се изданим од сопственог унука Александра Карађорђевића, подгревао је ту огорченост писмима и изјавама. Нема непобитних доказа да је он лично организовао оружану побуну, али његове речи су пале на плодно тле разочараних привилегованих кругова.

Из тог отрова изникла је Божићна побуна 1919. године – крвава, хаотична и на крају угушена. Уместо да остане забележена као несрећна епизода браће која се споре око форме уједињења, брзо је претворена у темељни мит о „српској окупацији“ и „насилној анексији“.

Тај мит су између два рата марљиво неговали цетињски сепаратисти, италијански фашисти и хрватске усташе. Чак је и Крсто Зрнов Поповић, један од вођа устанка и „зеленаша“, јавно говорио о себи као Србину и тако се изјашњавао у званичним документима, али то није сметало усташким митоманима. Од њега су направили икону „монтенегринства“, црногорског усташтва и негације српства.

Бејби бум на Цетињу у време Другог светског рата

Праве размере болести зване „цетињско усташтво“ и монтенегринство виђене су током Другог светског рата, који је уследио 23 године након уједињења. Цетиње се показало као један од најбољих сарадника италијанских фашиста на Балкану. Априла 1941. Мусолинијеве трупе ушле су на Цетиње и дочекане су од стране локалних сепаратиста као „ослободиоци“. Главни град марионетске „Краљевине Црне Горе“ постало је управо Цетиње. „Независност“ те квазидржаве проглашена је 12. јула 1941. под италијанском „заштитом“.

Међутим, идеолошки мозгови ове издаје нису седели на Цетињу. Они су били у Загребу, у срцу Павелићеве усташке Независне Државе Хрватске. Савић Марковић Штедимлија и нарочито Секула Дрљевић постали су кључни актери усташизације Црне Горе. Дрљевић, бивши униониста и министар у старој Црној Гори, потпуно се преобратио и постао идеолог сепаратизма и сарадник Анте Павелића. Њих двојица су за потребе усташизације пригрлили идеју о Црвеној Хрватској. По тој идеји сва Црна Гора је требало да постане део хрватског, католичког и фашистичког света.

Међу цетињским усташама идеја се добро примила. Бивши зеленаши под командом Поповића прихватили су „пушке прекоморске“ и постали фашистичка милиција – комитске чете. Један део војно способних Цетињана отишао је у партизане, а најмањи број њих у четнике. Жене на Цетињу су у многим случајевима остале саме...

Наиме, многе Цетињанке су, по сведочењима савременика, пружале „топлу добродошлицу“ италијанским официрима и војницима. Ти шармантни заводници у униформама, далеко од правих ратника, знали су да освоје комплиментима, вермутом, лажним обећањима и готово никада силом. Зашто употребити силу ако се неко не опире? Тако је и настала шала, популарна у другим деловима Црне Горе: „Знаш ли неко италијанско копиле? Не знаш? Ниси био на Цетињу.“

Најбољи живи сведок те цетињске срамоте био је Богдан Маркано, улични забављач и продавац сувенира на Дворском тргу. Тај човек је, говорећи за усташки ХРТ, сведочио:

„Отац ми је Талијан, мајка Црногорка. Био је као окупатор 1941. овде, као што су сад Срби окупатори. После рата је везао црвену машну, био је комуниста“, рекао је Маркано кроз смех.

Међутим, његове речи нису само лична исповест. Оне су огледало моралног суноврата великог дела цетињског друштва, због чега је и било могуће да на некада српском Цетињу чујемо Томпсонове усташке корачнице и позиве Анти Готовини да протера Србе и из Црне Горе, као што је урадио са Србима из Републике Српске Крајине.

Деда усташа, отац комуниста, син монтенегрин – Секула, Мило и Мицкеy Спајић

Када су у питању приче са Цетиња, тужне касабе усред брда, без основних услова за живот и без иједног природног богатства, најзанимљивије је то што је линија издаје српства у потпуности видљива. У српској Херцеговини никле су најгоре усташе. Покатоличени на силу или на уцену, да би се доказали газдама, морали су да постану крвожедне усташе. На Цетињу је, пак, процес текао... добровољно.

Секулу Дрљевића нико није терао да иде у Загреб и да љуби скуте и ноге Анти Павелићу. Нико га није терао и уцењивао ради спаса народа или сличних оправдања која увек имају квислинзи. Независни Монтенегро под италијанском управом био је већ проглашен, али је Секула усташтво желео јер је желео да убије и поништи, канселује, Србина у себи.

То је разлог зашто су након рата и ослобођења Црне Горе најгори комунисти били управо црногорски, односно цетињски. Голи оток је практично отворен због црногорских комуниста. Једни друге су опањкавали и пријављивали за све и свашта. Неко је хтео да легне са туђом женом, некоме је требала грађа за кућу, некоме је требала туђа башта или стан. Свако је на Цетињу могао да буде „стаљиниста“, у зависности од добре воље комшија.

На тај начин настала је и крвава црногорска републичка УДБА, из које је настао данашњи злогласни АНБ. У Црној Гори служба се увек питала за све. Тако се и 1989. године питала ко ће стати на чело најмање и неразвијене југословенске републике. Након деценија де факто власти комунистичких „очева црногорске нације“, из крила партије испузао је Мило Ђукановић. У почетку „млад и леп“, како су му тепали у Црној Гори. Много је обећавао. У ставовима и на речима био је екстреман. Није играо шах због сличности са усташком шаховницом, сањао је и Превлаку и Дубровник у склопу Црне Горе.

Наравно, све је издао. Пратећи развојни пут цетињских усташа, он је успут покупио идеологију Славка Перовића, цетињског Ненада Чанка. Брутално је покрао и Ранка Кривокапића, још једног „Цуцу“, из племена са цетињских брда где се рађају или усташе или стопостотни Срби – средине једноставно нема.

„Обогаћен“ осећањима мржње према Србима, што ће рећи према самом себи, он је тај који је издејствовао црногорску „независност“ 2006. године, сличну, а можда и исту као што је она из 1941. године. Цетињске усташе су за све време владавине Мила Ђукановића сањале неког екстремнијег. Желели су кољача који ће да се обрачуна са Србима једном за свагда. Крајем маја 2006. на Дворском тргу на Цетињу певало се: „Опрости ми, мила мати, дошло време Србе клати.“ И у годинама након тог инцидента позивало се на клање Срба; то је постало део фолклора.

Након пада Мила Ђукановића 2020. године највише се туговало на Цетињу. Долазе Срби, мислиле су цетињске усташе. Мислили су и да ће, када се протегне српска рука правде до цетињске касабе, сви њихови снови о клању Срба да се угасе. Ипак, на власт су дошли и гори издајници од Мила Ђукановића.

Милојко Мицкеy Спајић и Јаков Милатовић, „апостоли“, чланови владе Здравка Кривокапића, након нестабилности и турбуленција Здравкове владе и владе Дритана Абазовића коначно су консолидовали власт. Један је премијер, други председник државе. Суштински, нема никакве разлике. Политика Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића, Славка Перовића, али и Секуле Дрљевића, сарадника фашиста и усташа, па и зеленаша, сачувана је и оплемењена.

Опет се потврђују формулације „насилна анексија“ за уједињење 1918. године. Спајић и Милатовић нису ни покушали да повуку признање нарко-државе Косово. Остају верни НАТО-у, који је у првом удару на Црну Гору гађао даниловградску касарну и усмртио војника на одслужењу војног рока. О страшном злочину и крвничком убиству деце у Мурину да и не говоримо.

Спајић и Милатовић пристају на уцене цетињских усташа, шиптарских балиста и муџахедина. Они су „умивено лице Црне Горе“, након Мила који је био „млад и леп“. Настављају Милову антисрпску политику и зато је потпуно јасно зашто су добродошли на Цетињу. Клали би и њих цетињске усташе, него су доказали да нису Срби, а то је у „долини богова“ најважније.

(24седам)

Препоручујемо

Црна Гора

0 12

"ТАМО ПОЛИЦИЈА НЕ СМЕ ДА ДОЂЕ" Милан Кнежевић открио где се крије Радоје Звицер

09. 06. 2026. у 11:01

Политика

0 0

ШТА РАДИ ЦРНОГОРСКА ВЛАСТ?

09. 06. 2026. у 09:42

Политика

0 8

"СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ": Аналитичари за "Новости" о антисрпској политици Црне Горе и региона

09. 06. 2026. у 07:00

Политика

0 0

МИЛО ПОНОВО ИГРА НА КАРТУ СРБИЈЕ: Да ли Ђукановић покушава да обнови политичку матрицу на којој је градио своју моћ скоро три деценије?

08. 06. 2026. у 11:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације