ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат
КАДА су се коначно (2009) појавили мемоари Василија Штрандмана, некадашњег првог секретара руског посланства у Београду, а потом отправника послова, после Хартвигове смрти у јулу 1914, види се да упркос изводима или целим документима из тог времена, које је сачувао, нема инсинуација ни информација о уделу пуковника Артамонова.
Њих двојица су и у међуратном периоду, до окупације, у Београду били колеге. Ипак, сазнајемо да је пуковника атентат затекао на двомесечном одмору у Швајцарској и на Јадрану. Посланик Хартвиг га није после атентата пожуривао да се врати на дужност, а сам се спремао на лечење и одмор у Италији. На шестонедељном лечењу и одмору у истој земљи налазио се и Штрандман који се, слутећи компликације, самоиницијативно вратио. Службена Русија је још од фебруара 1914. одбијала да испоручи Србији 120.000 пушака, тражену артиљерију и опрему.
То није учинила ни на ургенције у јуну и јулу, како се то не би тумачило као угрожавање мира. "Било ми је саопштено да је, узимајући у обзир жељу Русије да се до решења аустро-српског конфликта дође на миран начин, требало избегавати све што би противничкој страни могло дати повода за оптуживање Русије за неискреност и подстрекавање Србије да се супротстави. Ето, због чега је", пише Штрандман, "слање наоружања у том тренутку било сматрано потпуно неприхватљивим па је издата наредба да се причека док се политичка ситуација не разјасни". Оружје је кренуло за Србију тек у августу 1914, после уласка свих сила у рат. Треба додати да је у пролеће и сама Русија оскудевала у оружју и муницији за развој властите формације.
ТРАГОВЕ некадашње пропаганде и контроверзи међу савременицима пратимо и у критичким опаскама Драгише Стојадиновића из 1963. године, поводом писања Мирослава Крлеже на страницама београдске штампе. Расправљајући у "Српским темама" о Солунском процесу, "Мирослав Крлежа завијено нам тврди: Да је руски војни аташе у то време, ђенерал Артамонов био иницијатор и сарадник пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису у спремању завере и извођењу убиства аустријског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву.
СРПСКИ ДОУШНИЦИ НА ДЕЛУ
ЗНАЧАЈАН допринос историји српско-аустријских односа још пре рата дали су сарадници аустроугарске шпијунаже, као што су Ђорђе Настић, Коста Јездимировић, Теодор Стефановић Виловски (Vilovsky), Теодор Плута и други. Јездимировић, сарадник сарајевске полиције, добијао је шест круна по добављеном српском документу. Немајући увек аутентичне, сам је састављао "извештаје". Када је 1906. ухваћен како као "српски документ" подмеће превод из једног француског криминалистичког романа Ксавијеа де Монтепена, добио је отказ. Виловски је био у Пресбироу Министарства иностраних дела и био је доста упућен. Изгледа да је имао доушнике у влади, па чак и на двору. Његови извештају били су прилично тачни. За неке као што су "Глиша" или "Драгић" још увек не знамо ко су, тек да су дојављивали поједине важне ствари као што је информација полицији у Земуну да су атентатори на Фердинанда прешли у Монархију.
Крлежа атентат приписује у целости руском генералу Артамонову, а да је о томе могао знати и Пашић. То што нам износи Крлежа, сада 1963. године цео свет зна и историјски је утврђено да је то у оно време била стара аустријска и немачка теза и да она не одговара истини, те је као таква одбачена и од аустријске и немачке владе... Сва акта по предмету суђења официрима у Солуну Немци су, за време окупације, ископали у Србији и однели.
Један део је стављен на расположење бечком професору Хансу Иберсбергеру и он је за време Другог светског рата писао о тој теми (а писао је и пре рата фалсификујући извесна документа)".
О ТОМЕ је, у истом духу, за време Другог светског рата опширно писала хрватска штампа.
Драгиша Стојадиновић пратио је током рата то писање и одмах по његовом завршетку скренуо пажњу Вељку Мићуновићу, коме је предао један број исечака. Стојадиновић није сигуран да ли је ова акција допринела да се у Аустрији тражи покрадена грађа са Солунског процеса, али се она ускоро поново нашла у поседу југословенске државе. Очито је да Стојадиновић тада није био упућен у државне послове око реституције. У том корпусу налазио се акт који је Апис поводом атентата упутио суду. Апис је тврдио: "Г. Артамонову овом приликом нисам саопштио ништа од мојих намера за атентат, а повод за тражење његовог мишљења о држању Русије нашао сам у томе што се наш рад на извештајној служби могао осетити па би могао бити претекст Аустрије да нас нападне." "Као што се види", писао је Стојадиновић, "не може бити ни речи о каквој заједничкој иницијативи и сарадњи између ђенерала Артамонова и Аписа на убиству аустријског престолонаследника у Сарајеву.
У извршеном фалсификату од стране аустријског професора универзитета Ханса Иберсбергера, читао сам исту тврдњу коју нам сада износи у "Српским темама" писац Мирослав Крлежа, а наиме да су Апис и Артамонов заједнички планирали и сарађивали на убиству Фердинандовом." Стојадиновић подсећа да је фалсификат аустријског професора објављен у часопису "Спољна политика" (Auswertige Politik, Хамбург, свеска 7, јул 1943).
Своје обраћање Стојадиновић закључује констатацијом да "за овакав свој поступак писац Мирослав Крлежа дугује, и нашој и светској јавности, објашњење на основу каквих је других својих података сем ове Гебелсове пропаганде, заснивао своје тврђење, које читамо у "Српским темама"".
ИСТОРИЧАР Милан Живановић у својој књизи, поводом Иберсбергеровог фалсификовања Аписове изјаве, наводи да је Иберсбергер написао како је "Апис саопштио Артамонову" (о намерама за атентат - прим. М. Б.), уместо "нисам саопштио", што стоји у оригиналу Аписовог рапорта, па и његовим концептима. Иберсбергер је отишао тако далеко да је то своје откриће поткрепио факсимилима оригинала и немачког превода. Сваком ко зна немачки и српски лако је уочљиво да је у немачком преводу направљена (намерна) грешка.
Уместо негације, стављена је афирмација. Да ли у овом случају важи оно "видим што желим да видим"?
Већ су поменуте делатности Срба и Југословена левичара, окупљених у Бечу око листа "Балканска федерација", у којем се својим текстовима посебно истицао Никола Ненадовић (псеудоним Мустафе Голубића). Они су 1924. и 1925. године оптужили некадашњег престолонаследника Александра да је одговоран за убиство Франца Фердинанда, али и подупирали многе друге тезе аустријских ревизиониста. То ће послужити аустријском генералу Глезу фон Хорстенау да у својим мемоарима наведе како је њему и његовој групи пошло за руком да открију многе непознате чињенице и да "непобитно" утврде да су атентатори на Франца Фердинанда, за време обуке у Београду, били представљени регенту Александру.
СУТРА: СРБИ ШПИЈУНИ БЕЧКЕ ТАЈНЕ СЛУЖБЕ
Препоручујемо
ФЕЉТОН - АПИС ПРЕУЗИМА ОДГОВОРНОСТ: Дипломате Енглеске и Белгије су подржале атентат
21. 08. 2021. у 18:00
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (2)