ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: Измишљотина да је Жорж Клемансо тражио Аписову смрт
ПOТВРДУ за своје тврдње др Војислав Јовановић Марамбо, да је Милош Богићевић објављивао добијена фалсификована документа, нашао је после Другог светског рата, када је дошао у посед преписке др Битнера, директора аустријског архива, са генералом Кислингом, директором бечког војног архива.
Из једног писма (6. фебруара 1942), у којем двојица Аустријанаца коментаришу нека документа, дословно се каже: "Ова документа очевидно нису идентична са документима заплењеним у новембру 1915. у манастиру Љубостињи код Трстеника, у горњој долини Мораве, и која су највећим делом одштампана код М. Богићевића".
У промењеним околностима, у време Хитлеровог Рајха, Богићевићеве услуге као да више нису биле потребне. Он је извршио самоубиство 1938, а немачко Министарство спољних послова одмах се побринуло да његови приватни папири буду покупљени, сматрајући да би многа документа која су била у његовом поседу могла бити за њих компромитујућа. На тражење Рајхс архива у Бечу 21. маја 1943, један мањи део његових хартија прослеђен им је из Берлина. Било је то време када се у Бечу поново спремала нова "Плава књига".
Директор архива, др Битнер, жалио се свом сараднику Иберсбергеру: "Да је Богићевић још у животу, тај би нам могао помоћи. Ипак је требало да он још неколико година сачека са самоубиством."
ЗА МИЛОША Црњанског, аташеа за штампу Краљевине СХС у Берлину, др Милош Богићевић био је "агент Немаца". Он је ценио "да је немачка дипломатија, и штампа, чинила све што је могла да одговорност за рат, збаци са својих плећа и кривицу за рат пребаци на Србију. То јест цео српски народ". Она је у томе, поред хрватске емиграције, имала и Богићевићеву помоћ. Свестан колико је Србија пропатила и шта је дала за победу и ослобођење, није могао да схвати индолентан однос Краљевине, а посебно посланика Живојина Балугџића.
Црњански се први пут сусрео са погледима који су пре водили рачуна о унутрашњополитичким размирицама (сујетама, мржњама) него о државном интересу. "Оно што ме запрепастило", пише Црњански, "биле су Богићевићеве књиге о одговорности за рат, за који је кривио Србију... То је било најгоре што је о кривици за рат речено. Балугџић се мом запрепаштењу смејао. Вели, све би било Богићевићу опроштено, могао би и да се врати у Србију, само да ТО није штампао. За оно раније, сматрало би се, каже, да је човек отишао, због Пашића, у опозицију, па је мало прекардашио, али то, што сада ради у Берлину, у корист Немаца, прешло је меру. Годинама је, каже склањао документа и дипломатску пошту, па сад има адуте 'против краља', а то не ваља".
Богићевић "опасан противник"
О ШТЕТНОМ раду др Милоша Богићевића писао је одмах после рата Ситон Вотсон. За њега он је био човек одрастао и школован у иностранству, анационалан, али болесно сујетан и неостварених високих амбиција. Међутим, када су изашле три Богићевићеве књиге о спољној политици, завеле су и приређивача британске дипломатске грађе о предисторији Светског рата, професора Џ. П. Гуча. Он је записао: "Проучавалац историје поздравиће ово спасавање стотина важних докумената из таме једног слабо познатог језика." Једнако га је касније уважавао и Фридрих Виртле, који је писао да је Богићевић био "опасан противник" Александра и Пашића - и у "архивском хладном рату" који се тицао убиства Франца Фердинанда, Солунског процеса и кривице Србије за Први светски рат, Богићевић је изазвао пажњу у свету. Виртле држи да су свих 417 докумената које је Богићевић објавио аутентични.
МНОГО тога је Црњанског доводило да запрепашћености. На пример, Балугџић се уопште није питао да ли су документа фалсификована или "дотерана". Он је обавештавао свог аташеа да су Богићевићу документа давали Немци, а вероватно и аустријско министарство спољних послова. Балугџић је више бринуо о томе како неке ствари могу лоше да утичу на домаће прилике него о одјецима са стране. Сматрао је да за то "ми имамо" Ситона Вотсона.
Аустроугарски носталгичари нису били тако немарни. У жељи да докажу да је Аустроугарска била у праву, Солунски процес су управо интерпретирали као потврду аустроугарских сумњи у умешаност државе. Фридрих Виртле га је тумачио као испуњење аустроугарских захтева из ултиматума 23. јула 1914. године. Он је доводио у везу организовање процеса са преговорима о сепаратном миру између Аустроугарске и Савезника. Према овој конструкцији, Српска влада је била упућена у преговоре.
"ДОПРИНОС" Срба рађању контроверзи којима су се служили ревизионисти некада, али и данас, везан је уз легенде које су се плеле око Солунског процеса. Солунски процес је, према данас доступним изворима, припреман и започет као "српска унутрашња ствар", крајем лета и у јесен 1916. године. Када је влада одбила предлог да се уведу преки судови за официре и тиме омогући регенту и његовом новом војном окружењу ("Бела рука") да по кратком поступку ликвидира противнике, прешло се на другу тактику. Редовни војни судови попуњени су противницима Аписа и другова, а потом је следила "дојава о припреми побуне" у војсци двојице чиновника Министарства унутрашњих послова, Љубомира Јовановића Патка.
После хапшења у децембру 1916, и истраге, дошло се на идеју да противнике оптуже да су припадали превратничкој организацији. Но, како је било тешко доказати да је организација основана тек на фронту, а још теже сакрити да су за њу знали и регент и други, још од времена њеног оснивања (1911), након неколико месеци прешло се на оптужбу да је у лето 1916. извршен покушај атентата на регента. Припремљени сведоци обележили су Радета Малобабића, кога је, по организаторима процеса, лако било повезати са Аписом. Суочен са могућношћу да његови обавештајци и патриоте буду осуђени на смрт као аустријски агенти, Апис пише већ поменути рапорт у којем тврди да је он организатор атентата, а Малобабић његов главни организатор.
БИЛО је то почетком априла 1917, а крајем истог месеца он изјављује да не жели да се његов рапорт расправља пред судом. На крају, он и другови осуђени су на смрт, као припадници превратничке организације и организатори атентата на Врховног команданта.
Но, како је настала легенда о томе да је српска влада овим процесом хтела да се унапред припреми за сепаратне мировне преговоре са Аустроугарском 1917. и, шта- више, да је француски председник Клемансо изричито тражио главе стрељаних?
Рецимо одмах да је Жорж Клемансо постао председник владе тек у новембру 1917. и да је у време поменутих догађаја 1916/1917. био тек народни посланик. У исто време, британски Форин офис улагао је службене захтеве да се осуђени не стрељају. Када се прегледају сачувана дипломатска грађа и дневници српских посланика, испоставља се да њихова влада није знала за преговоре преко Сикста Бурбонског, 1917. године. Била је упућена у неке друге мировне предлоге и понуде, али су је њени савезници увек убеђивали да ће одговорити на њих наставком рата. Влада је више страховала од сепаратног мира Савезника са Бугарском, на пример. За преговоре који су се касније интерпретирали као позадина Солунског процеса српска влада је сазнала у пролеће 1918, када их је у француском парламенту обелоданио Жорж Клемансо.
СУТРА: ЗАШТО АПИС НИЈЕ ПОМИЛОВАН
Препоручујемо
ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат
26. 08. 2021. у 18:00
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (0)