ФЕЉТОН - ЗАШТО АПИС НИЈЕ ПОМИЛОВАН: Суђено му због покушаја атентата на Александра, на смрт осуђен због убиства Франца Фединанда у Сарајеву

ЗAЧЕТАК легенде о захтеву Жоржа Клемансоа лежи у послератним казивањима једног од сведока са Солунског процеса - Драгише Стојадиновића, зета министра Љубе Јовановића.

Сведок Светозар Прибићевић

Овим гласовима су се носиоци процеса, односно они који су били у могућности да помилују осуђене, свакако ослобађали бар дела кривице. У међуратном периоду, неки савременици склони "Црној руци" прихватају ово. Проста хронолошка паралела између преговора о којима је писао и Сикст Бурбонски (1920) и времена Солунског процеса почела се узимати као "доказ". Неки савременици (Хинко Хинковић, Светозар Прибићевић) мислили су да је српска влада вероватно знала баш за те преговоре. Прибићевић је писао да, "ако и није знала" за преговоре, "сигурно" је веровала да предстоји закључење мира између Аустроугарске и Антанте. Видимо да у то време није имала сазнања, а у мају је иначе и сваки други покушај пропао.

Тек касније, у својој књизи "Диктатура Краља Александра" (1933), Прибичевић изричито тврди да су и српска влада и регент били обавештени о преговорима, "чврсто се веровало да се мир може изненада закључити". И неки црнорукци су повезивали садржај књиге Сикста Бурбонског и пресуде на Солунском процесу. У анонимној брошури (1923), коју је вероватно писао мајор Аца Благојевић, тврди се да је процес био у дубокој узрочној вези са преговорима Аустрије за сепаратни мир. У јавности је то говорио суђени пуковник Владимир Туцовић, Велимир Вемић и Милан Гр. Миловановић. Крста Цицварић, власник Београдског дневника, славио је Аписа као револуционара који је запалио балканско буре барута и донео слободу. Мемоарске белешке Хрвата и црнорукца Оскара Тартаље такође су доприносиле овој легенди.

МЕЂУТИМ, у правдању пред крајње негативним реакцијама на осуде и стрељање у Британији (Ситон Вотсон), јавио се у јавности министар Стојан Протић (августа 1918) и назначио да је влада имала у поседу "нарочити документ" који је искључивао помиловање. То ће у име одбране целог процеса поновити и проширити 1922. године у свом листу Радикал: "Ово писмено признање пок. Димитријевића, шта је оно значило? Докле то признање није постојало, Влада Краљевине Србије могла је како тако ћутати. Али кад се у влади сазнало поуздано од самог учиниоца дела, шта је могло друго следовати, до само - кривцу казна? Ако би Влада другачије поступила, она би се направила саучесником." Савременик и правни писац, историчар Слободан Јовановић је поводом ове тврдње изнео коментар: "Протић би се тачније изразио да је рекао да је Влада могла навући на себе сумњу да је и она имала учешћа у Сарајевском атентату."

После рата, Протићеве тврдње, срачунате на одбрану једног политичког судског процеса, изазвале су реакцију правих иницијатора и организатора атентата у Сарајеву и страдалника који су једва преживели затворе и прогоне. Они су с правом доводили у питање службену верзију јер у њиховом свету нигде није било Радета Малобабића, Аписовог обавештајца и наводног "организатора".

СРПСКИ историчари различито ће прилазити овој контроверзи. Аписов сестрић, Милан Ж. Живановић (син његове рођене сестре и министра Живана Живановића), у својој обимној студији о пуковнику Апису и Солунском процесу инсистира на уверљивости Аписовог "признања" и тиме му дарива део славе за један чин који се после 1945. доживљавао као националноослободилачки. Он такође стоји на становишту да је Аписова "организација" атентата управо оно што је руководило владу да га жртвује. И он је полазио од недоказане претпоставке да је влада знала за детаље преговора о сепаратном миру између Француске и Аустроугарске. Ове наводе аргументовано је оспоравао историчар Васа Казимировић, који се темељито посветио управо истраживању мере у којој је српска влада знала за разне преговоре који су покретани или били у току, као и чињенице о порукама које јој шаљу њени савезници.

У новијем времену, један српски историчар, Радош Љушић, ствар је поново вратио на почетак и понудио неке нове хипотезе. Он тврди: "Верујемо да ни данас нико са сигурношћу не зна којим су све подацима располагали Пашић, Протић и регент Александар у вези са Видовданским атентатом. Једно је сасвим извесно, да су знали више него што је обелодањено на Сарајевском и Солунском процесу и да, из тзв. државних разлога, нису смели све да обелодане." За наведену "извесност" не нуде се никакви докази, као ни за тврдњу да су поменути актери знали више од обелодањеног.

РАДОШ Љушић поново обнавља становиште да је Димитријевићу суђено због наводног атентата на регента Александра, а у ствари осуђен је на смрт због Сарајевског атентата. Сматра да нису у праву они који су означили овај процес као "политички злочин и јуридичко убиство". При томе, ову оцену приписује само историчару Богумилу Храбаку, а пропушта да помене Слободана Јовановића који је ово темељито образложио на позив регента Александра 1919. године, а потом оставио забележено у свом есеју "Апис". Да се радило о судском убиству сведочили су и активни учесници процеса, чланови Великог војног суда, будући генерали Александар Мијушковић и Бранимир Гаталовић. Без коментара о овим оценама, историчар Љушић сматра "да су изнете оцене престроге и неправедне и нису довољно водиле рачуна о времену када је и због чега је вођен Солунски процес. А одговорност српске владе пред савезницима и народом је била огромна. Она се одлучила да, када се то од ње затражило, жртвује видовданске атентаторе, учини то у најблажој мери, погубљењем тројице учесника. Влада је морала да води рачуна о свом најбољем савезнику - Француској".

Актер ове радње је, према Љушићевим наводима, био француски председник Клемансо који се залагао за Аписово погубљење. Дакле, поново је обновљена прича о Клемансоу која не стоји, а пропуштено је да се примети да се у том тренутку Русија још чврсто држала и била главни ослонац српској влади. И Французи су добро стајали после Вердена, а Аустроугарска је била у тешкој ситуације после непреболних пораза у Карпатима и на италијанском фронту. Још је чудније што се не нуди никакав доказ за тврдњу да су савезници тражили од Србије да покрене процес и казни кривце за Сарајевски атентат.

СРБИЈА НИЈЕ ЗНАЛА ЗА ПРЕГОВОРЕ

СЛОБОДАН Јовановић је ценио да због једног тајног документа Апис није могао бити осуђен на смрт, а поготово што му се по делу атентата на Франца Фердинанда и није судило. Његова је претпоставка била да су у току самог процеса Пашић и Протић схватили каква им се могућност пружа у случају да дође до преговора о миру пре победе: "Али када је процес почео, и Апис дао своје писмено саопштење о Сарајевском атентату, Пашић је видео какву корист може од тог процеса имати на пољу спољашње политике." Јовановић након објављивања књиге Сикста Бурбонског(Sixtus von Bourbon-Parma) такође излаже хронологију ондашњих преговора, али пропушта да укаже на то да српска влада заиста није у време процеса знала за њих, као што је и за Лондонски уговор са Италијом сазнала тек накнадно.

СУТРА: ЦЕНЗУРА НЕМАЧКИХ ДРЖАВНИКА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: Измишљотина да је Жорж Клемансо тражио Аписову смрт

28. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СРБИН РАДИ ЗА БЕЧКУ ТАЈНУ СЛУЖБУ: Дипломата Милош Богићевић је био класичан издајник

27. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

2 3

ФЕЉТОН - БЕЧ ФАЛСИФИКУЈЕ ДОКУМЕНТА: И Крлежа оптужује Русију и Србију за атентат

26. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЗАВЕРЕ ПРОТИВ СРБА И РУСА: Оскар Поћорек није се обазирао на упозорења о припреми атентата

25. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ЦАРСКА ЗАВЕРА ПРОТИВ СРБИЈЕ: У Конопишту је скован ђаволски план против светског мира

24. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БАЛКАНСКИ САВЕЗ ПРОТИВ СРБИЈЕ: Младобосанци су радили по своме и нису послушали савет да одустану

23. 08. 2021. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације