ФЕЉТОН - ДИЛЕМА ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Политика суочавања с прошлошћу је залог за будућност

СЛУЧАЈ хапшења и изручења Милошевића Хашком суду речито говори о утицају револуционарне промене власти на облике, ток и исходе транзиционе правде.

AКЦИЈА Београдски студенти петог октобра, Фото Архива "Новости"

Прво, драматична промена односа политичких снага, у виду слома старог режима и потпуне контроле кључних полуга моћи у рукама нове владајуће коалиције, омогућили су да се врло брзо и у заоштреном облику постави питање одговорности кључних личности старе власти за систематско кршење људских права унутар и ван земље, као и друге екстремне злоупотребе власти. Друго, револуционарне промене су клатно политичке одговорности за решавање тих питања у потпуности пребациле на нову демократску власт, у тренутку када је кључни циљ нове владајуће коалиције био излазак земље из међународне изолације, и тако ненамерно подстакле политику међународног условљавања поводом сарадње са Хашким судом. Треће, одсуство сагласности на политичкој сцени и у широј јавности око хапшења и изручења Милошевића, као и других питања у вези са преиспитивањем прошлости, пре свега, када је реч о одговорности за ратне злочине, заоштрило је старе и покренуло нове политичке сукобе између старих и нових политичких противника који су дугорочно утицали на демократизацију земље.

Први пут су тада власти на нашем простору званично и под светлима јавности отвориле питање одговорности за систематско кршење људских права у претходним раздобљима.

ПОСЛЕ Другог светског рата, остало је нерешено питање кривице за злочине почињене у међунационалним сукобима. Комунисти су арбитрарно и масовно кажњавали своје противнике у грађанском рату, али се нису бавили утврђивањем чињеница о злочинима, нити су дозвољавали јавну расправу о тим питањима изван граница званичног дискурса.

Остало је отворено и питање наслеђа репресије комуниста према политичким противницима, када је реч о рехабилитацији бивших политичких затвореника, нарочито "информбирооваца", и враћању одузете имовине.

Спорови око кривице за ратне злочине су подстакли националне сукобе у време распада заједничке државе. Наслеђе репресије комунистичког режима преиспитивано је и у другим бившим социјалистичким државама, са различитим исходима. Додатна отежавајућа околност било је одсуство одговарајућег преседана за релативно брзо и успешно преиспитивање наслеђа прошлости институционалним и културним решењима у другим друштвима после оружаних сукоба.

ОДНОС транзиционе правде и демократизације није једнозначан. Процедурално схватање демократије, које подразумева слободне и поштене изборе, основне слободе и одсуство старатељских власти, готово да нема непосредних додирних тачака са транзиционом правдом. Емпиријске анализе историјских и савремених примера потврђују да битно различит однос демократских власти према наслеђу репресије старог режима не утиче значајно на дугорочне исходе демократизације. Из нормативног угла напетост између демократије и транзиционе правде почива на њиховим битно различитим циљевима.

Корективна правда је усмерена превасходно према прошлости и потреби да се казне, надокнаде и отклоне негативне последице старог режима и њихових носилаца; насупрот томе, конституционализам, који се налази у средишту либералне демократије, гледа ка будућности и образовању уставног оквира који је битно различит од претходног.

Корективна правда се односи на појединце, а конституционализам на политичке установе.

ДУБОКЕ поделе које непосредно извиру из примене транзиционе правде могу негативно утицати на успостављање либералног поретка. С друге стране, ако почива на правним процедурама, а не дискрецији нових власти, преиспитивање прошлости може поставити темеље за владавину права и тако олакшати функционисање демократских установа. Тиме демократске власти показују "да нису исте као они", тј. да нови режим битно одступа од безакоња својих претходника. У том случају, постављају се битна ограничења транзиционој правди. Према источнонемачкој дисиденткињи, "очекивали смо правду, а добили смо владавину права". Ако после пада недемократских режима нове власти одлуче да ће се бавити злоупотребама у прошлости, најчешће се поставља питање избора између "истине" и "правде".

Реч је о утврђивању чињеница о драстичним случајевима кршења људских права и признања патњи жртава репресије, с једне стране, и одмазде према починиоцима злочина, с друге стране. Тако долазимо до три основна приступа транзиционој правди: минималистички подразумева "заборављање" прошлости и амнестију као најефикаснији начин да се спречи повратак у ауторитаризам и насилне сукобе; умерени приступ почива на документовању и осуди кршења људских права путем комисија за истину и помирење; a максималистички приступ захтева одговорност починилаца злочина и других злоупотреба путем суђења ради одвраћања будућих починилаца и заустављања циклуса насиља.

УПОРЕДНО искуство преиспитивања прошлости у демократизацији током трећег таласа говори да је политику истине лакше спровести, са "мекшим" исходом, него политику кажњавања путем суђења или административних чистки. Ризик дестабилизације нове демократске власти је значајно већи код политике одмазде, имајући у виду неизвесност са којом се суочавају те власти у првим годинама демократских промена. Максималистички захтеви који не узимају у обзир политичке импликације одмазде могу ослабити нове демократске власти и ојачати њихове противнике.

Поред тога, политика суочавања с прошлошћу захтева значајне материјалне и људске ресурсе и политичку пажњу који су неопходни за друге потребе са којима се суочава нова власт, као што су економска обнова и институционални развој - приоритете који се тичу будућности. Замена приоритета дакле може да успори неопходне промене политичких установа и да изазове нове сукобе који ће отежати успостављање и учвршћење демократије. Да ли политика истине и правде доприноси демократизацији или не емпиријско је питање, које треба испитати у сваком посебном случају.

ОБЛИК демократизације битно утиче на однос према репресивном наслеђу старе власти. У демократизацијама које почивају на компромису недемократске власти и демократске опозиције сужен је простор за транзициону правду или се она ограничава на утврђивање истине и симболичку и/или материјалну надокнаду жртвама репресије. Наиме, у тим случајевима, снаге старог режима, којима не одговара испитивање одговорности за кршење људских права и корупцију у претходном раздобљу, могу да битно отежају преиспитивање прошлости пошто и даље контролишу кључне полуге моћи или, у најбољем случају, постоји равнотежа непосредних наследника старог режима и демократске опозиције.

Шпанија, која је сматрана моделом демократизације у трећем таласу, екстремни је пример таквих околности. Формални договор старе власти и умерене опозиције о демократизацији после Франкове смрти почивао је на трајном одустајању од транзиционе правде. Амнестија већине политичких затвореника и спречавање суђења припадницима старог режима били су део пакета мера, као и легализација комунистичке партије и усвајање новог устава заснованог на демократији и територијалној децентрализацији земље која је претходно криминализовала мањинске културне идентитете.

СУТРА: Социјалисти се поново дижу

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЈАВА ПРВИХ "СПИН ДОКТОРА": Само због разума Коштунице и интервенције Русије није дошло до "Вартоломејске ноћи"

27. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОПОЗИЦИЈА РАЧУНА НА ИНСАЈДЕРЕ: Ретки захтеви за "шестим октобром" одбачени су на почетку

26. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СУКОБ "ХАШКЕ" И "СЛАВСКЕ" ПАРТИЈЕ: По неким тумачењима, 5. октобар је нека врста пуча

25. 09. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ТИЊАЈУЋИ СУКОБИ УНУТАР ДОС: Оптужбе да је војска спречила хапшење Милошевића

24. 09. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације