ФЕЉТОН - УПРАВНИЦА ЊЕГОВОГ ЖИВОТА И РАДА: Велике љубави ничу неочекивано и гасе се споро и жалосно

Мирослав Јанковић

25. 11. 2021. у 18:00

КАО што му је тетка Ана била емоционална мајка, тако му је Вера Стојић, трећа најважнија жена у његовом животу, била практична помајка, бринући се прво о његовим рукописима и хонорарима, а потом о пишчевој старости и болести и на крају о животу његовог дела и имена дуго после његовог живота. Све остале жене у животу Иве Андрића, изузев мајке, Милице и Вере Стојић, су му биле декор за разне употребе.

ФЕЉТОН - УПРАВНИЦА ЊЕГОВОГ ЖИВОТА И РАДА: Велике љубави ничу неочекивано и гасе се споро и жалосно

Вера Стојић / Фото Задужбина Иве Андрића

Вера Стојић је трећа, посебна жена у Андрићевом животу. Провела је уз њега, док је био жив, око пола века година, служећи га са оданошћу средњовековне опатице. Била му је све што му је било потребно: преводилац, лични секретар, домаћица, неговатељица, финансијски консултант, заступник пред издавачима... пријатељ до гроба а и после гроба, на крају и извршилац његовог тестамента... Андрићеви пријатељи су је звали управницом његовог живота и рада.

ЈЕДНИ су сматрали да је Вера неким инстинктом осетила зрење генија у Андрићу и зато одлучила да га служи. Ту теорију су учени људи из Андрићеве близине допуњавали напоменом да је Вера сматрала да су просечни људи у некој врсти обавезе да свим својим бићем припомогну и служе великим уметницима. Сматра се да је Вера Стојић најбоље и најдубље познавала Иву Андрића: али, авај она се није о томе уопште изјашњавала нити објашњавала Андрићев приватни лик.

Вера Стојић је рођена у Будимпешти, завршила је Трговачку академију, финансије и послови са новцем су јој били ужа специјалност, али је поред осталог говорила, преводила и писала на неколико језика, прекуцавала и лекторисала (чак) разне Андрићеве текстове. Она је била идеална особа која је њему била потребна: знала је и око пара и око речи, знала је да ћути и није тражила никакву корист за себе.

Занимљив је и овај детаљ: Вера Стојић предводи целу галерију девојака - странкиња из Андрићевог полувековног момковања. Све Андрићеве јавне и познате хероине његових љубавних веза су редом странкиње и католкиње. То правило крши једино Српкиња из Босне Милица Бабић. Ево које су још жене странкиње улазиле у Андрићев живот и прожеле његову личност.

ТУ ЛИСТУ предводи млада загребачка тинејџерка Евгенија Гојмерац, коју је упознао као млади лирик на студијама у Загребу око 1910. године. Из богате породице, у салону њеног дома у Горњем граду окупљали су уметници јуниори тог времена: Пјер Крижанић, Владимир Черина, Мирослав Крлежа... На том месту су се Андрић и Крлежа први пут срели и упознали и ту је и почело велико ривалство међу њима. Као ретко када или као никада од тада, млади Андрић се према Евгенији, устрепталој на његову појаву, представио у најгорем светлу. Био је циничан у готово сваком писму упућеном осетљивој и већ леукемијом нападнутој Евгенији, а у једном је написао реченицу за коју многи и данас верују да једноставно Андрић тако нешто није могао превалити преко срца и пера.

Обраћајући се већ озбиљно болесној, Евгенији, која ће домало у 20. години и умрети, он је написао и ово: "...А ти нећеш ваљда починити неспретност у умријети. У сваком случају јави се, тј. ако умреш биће мало потешко, али ти ипак гледај да се јавиш. И сјети ме се у тестаменту..." Ето, и то је био Андрић, истина млад и охол, али ове речи су остале вечно "залепљене" уз његово име.

ПОТПУНО другачији однос Андрић је имао са једном другом Загрепчанком, др Зденком Марковић, професорицом полонистике, песникињом и преводиоцем. Била је десетак година старија од њега. Упознали су се у јесен 1917, након његовог изласка из затвора. Зденки је упутио 120 писама, више него свим осталим пријатељицама заједно: а она њему и више од 200. Сва њена писма он је спалио, сва његова њој она је сачувала. Живела је дуго, умрла је годину дана пре Андрића.

У једном писму Зденка је Андрића описала, такорећи дорекла, једном једином реченицом: "Ви сте, ионако, тако мало Ви"! Код Зденке је открио мајчинску бригу па је њу највише користио за контакте с мајком Катом, да јој прослеђује његова писма, шаље новац. Није хтео да јој напише приказ збирке песама коју је објавила 1920. г. у Загребу, уз лаконско и помало цинично образложење да "добри пријатељи нису добри критичари"!

АНДРИЋ је патио због појединих жена, највише због Јелене из Кракова, док је тамо као студент боравио 1914, а која је у њему опет отворила изузетну приповедачку инспирацију за познату причу "Јелена, жена које нема". Та жена и та неузвраћена љубав се касније на разне начине протегла кроз многа Андрићева дела и ликове из поетске прозе. Тај емоционални салто мортале у Андрићевој души и поетици породио је касније велика дела изашла испод његовог пера. Много, много година касније дочекао је горку сатисфакцију својој краковској емотивној патњи: када је добио Нобелову награду, стигло је писмо из Кракова: "Драги Иво, не знам да ли се сећате Кракова и фамилије Ирзуковскеих, ја сам Јелена (пуца) сада стара удова Латаковска, морам вам послати срдачне гратулације за Вашега 'Нобла'...читала сам све ваше књиге на пољском...чекам на одговор."

Ето, јавила му се након 54 године жена о којој је у једном запису навео: "Насртао сам узалуд на врата једне жене, и послије дуго сједио крвавих руку на камену." Сагу о Јеленама из својих приповедака закључио је једном бриљантном рефлексијом: "Велике љубави ничу неочекивано и гасе се споро и жалосно!"

КРОЗ живот Иве Андрића прошле су многе жене или он кроз њихова срца: лепа Маја Нижетић, револуционарка из Сплита, жена југословенског интегралисте и трагичног песника Владимира Черине, супруга Андрићевог кума Густава Крклеца, Пољакиња Персида (Сиђушка) Краснијевић, пала му је у загрљај и постељу. Густав их затиче, по ненаданом повратку с пута, у греху "ин флагранти", Иво ситуацију објашњава као тренутак неконтролисане страсти и стилском фигуром да се све десило изненада као "плахи пљусак".

Крклец опрашта куму али не жени, разводи се од Сиђушке. Пошто су обојица били масони избачени су из београдске слободне зидарске ложе, па потом убрзо враћени. То је било време када су писци живели у вину и диму кафане, пуно се пило, дангубило, трошило здравље и последња пара...пуцала и обнављала пријатељствa кроз густи заборав који тако лако донесе кафанско пиће.

ПИСМА ИЗ ШВЕДСКЕ

ГУН БЕРГМАН, Швеђанка, слависткиња, преводилац његових књига на шведски језик, коју је упознао 1960. године је на неки начин трећа жена по значају у његовом животу: одмах иза Милице и Вере. Била је једнако блиска и са Милицом и Ивом, коме се искрено дивила, све до своје трагичне смрти 1971. године. Разменила је са нашим писцем око стотину писама, од којих оно од 1. 11. 1961. почиње са: "Драги г. Андрићу, не смем да вам кажем колико сам срећна због вас. Ако ико заслужује Нобелову награду, онда сте то ви". Она је дочекала Иву и Милицу у Стокхолму, саветовала како да се обуку за свечаност доделе Нобелове награде, тешила га и туговала с њим кад је Милица умрла. Гун је била ретка особа, и једина жена, чијим се писмима и сусретима Андрић радовао након Миличине смрти, када је већ био изгубио сваку потребу за другим бићем.

СУТРА: РАЗВОЈНИ ПУТ ЈЕДНОГ НОБЕЛОВЦА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

"НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ" Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

БИВШИ украјински министар иностраних послова Дмитриј Кулеба изјавио је данас да је позивом немачког канцелара Олафа Шолца председнику Русије Владимиру Путину, руски лидер изашао "из европске изолације, а да је Немачка одмах после Мађарске утрла тај пут".

16. 11. 2024. у 16:44

Коментари (0)

МИТРОВИЋ КРВАРИО ЗА СРБИЈУ: Још једном показао зашто је миљеник нације (ВИДЕО)