ФЕЉТОН - У АМЕРИКУ ПО НОВО ИСКУСТВО: После боравка у Сакраменту рекао сам себи - "На добром си путу!"

ПОСЛЕ немачког искуства и успеха са репрезентацијом и берлинском Албом осетио сам да сам као тренер дошао до тренутка када би требало да урадим нешто за себе. Био сам у тренерским најбољим годинама... Док сам водио репрезентацију Немачке доста сам путовао, што иначе не можете кад сте тренер клуба. У то време имао сам прилику да идем у Америку, у посету Детлефу Шремфу, и да будем на тренинзима Сијетл суперсоникса. Тада их је тренирао Џорџ Карл, са којим сам се поново срео у четвртфиналу Светског првенства у Индијанаполису 2002, као тренер репрезентације Југославије.

Дивац, Рађа и Кукоч / Фото Из приватне архиве Светислава Пешића

Ето, шта је судбина. Седам дана сам гледао како ради. Његов стил игре је био транзиција, модеран баскетбол, јака одбрана са доста трчања, са много шутева, креативности и давања слободе у одлукама играча.

Кад сам после одласка из Албе одлучио да поново идем у Америку, позвао сам Владу Дивца. Не само зато што смо били пријатељи, већ и због тога што је Сакраменто тада био најмодернија екипа у Америци. Тренер је био Рик Аделман, а његов помоћник је члан Hall of Fame, чувени тренер Универзитета Принстон Пит Карил. Занимао ме је Карилов напад, по коме је био надалеко чувен. После Албе сам закључио да дефинитивно имам свој начин рада, методику тренинга, да знам како треба да тренирам екипу у Европи, па ми то није више било толико интересантно. Тада сам имао јасну слику о томе како треба да играм одбрану. Имао сам комплетну филозофију одбране, како и тренирати и играти. Нешто што је одговарало мом менталитету. Међутим, интересовао ме је напад. Јер кошарка се тих година стално мењала...

У ВРЕМЕ кад сам стигао у Сакраменто, октобра 2000. године, Сакраменто кингси су играли најбољи напад у НБА. Можда нису били најбољи тим - били су то Лејкерси са Кобијем Брајантом и Шакилом О'Нилом, али су играли најлепшу кошарку. Дивац ме сачекао у Сан Франциску и колима ме повезао за Сакраменто. У колима ми каже:

"Нисам ти резервисао хотел. Бићеш код мене, породица ми је у Лос Анђелесу."

То је била добра околност. Добио сам прилику да неко време живим са НБА играчем. И то врхунским. Пратио сам га како се припрема за тренинг, како тренира... Наш однос је био другарски до краја, само што је сада, за разлику одкад смо почињали пројекат "Бормио 1987" могао много више склекова да уради! У шали сам му говорио: "За време мог боравка у Сакраменту имао сам више тренинга од тебе, јер ниједан нисам пропустио!"

Гледао сам и индивидуалне тренинге (тада је дошао и Хидајет Туркоглу), а посебно Пеђе Стојаковића који је почињао да тренира оног тренутка кад се тренинг заврши! Страшан професионалац! Њихови тимски тренинзи су били паклени. У Европи причају како се у НБА не тренира много. То није тачно! Додуше, ја сам био у време припремног периода.

ОСТАЈАО сам с Пеђом, на шутерском тренингу, по сат и по у дворани, јер је то била прилика да мало више разговарам са Питом Карилом који је у Принстону много урадио за игру у нападу, посебно са коришћењем бекдорова. Тако да сам с њим више разговарао него с главним тренером. Радио је с Пеђом и Хидом и било је очигледно да воли наше играче. Пеђа и Дивац су му се реванширали јер су до краја разрадили његов чувени напад. Било му је драго да можемо да разменимо искуства. Понекад је више он мене питао, јер га је занимало и како ми у Европи радимо. Из таквих дискусија се много научи.

Боравак у Америци био је важан. Иако сам већ био првак Европе, првак Југославије, Немачке... Пре Америке осећао сам се као тренер који помаже играчима да буду бољи, али што се тиче знања, теоретско-практичног, требала ми је потврда. После Америке сам рекао себи: "Ти си на добром путу!" Већину ствари које сам тамо видео, већ сам примењивао у пракси. Имао сам срећу да су ме тренирали сјајни тренери који су утицали на мене и допринели да развијем своју тренерску филозофију. И као људи и као тренери били су изузетни...

ИЗ НБА носим поприлично добре утиске... Памтим, рецимо, да је Сакраменто играо утакмицу у Портланду. Дивац се вратио кући око један-два после поноћи и рекао ми: "Кари, ја ћу да навијем сат, али молим те пробуди ме рано, јер већ у десет имамо тренинг." Дакле, неколико сати спавања и тренинг.

О Дивцу су могли да се чују разни коментари. Једно од мишљења је да је био толико талентован и да зато није тренирао превише. То не знам. Али, ако ме питате да ли је Дивац свој таленат до краја претворио у квалитет, мислим да није! То није због лењости, већ због његовог схватања кошарке. Он је играч који је дефинитивно схватио кошарку не као забаву, већ као задовољство. Нисам видео да тугује кад није играо онако како је очекивао, да је љут због тога. Увек је позитиван и ту се види његов менталитет. Кошарка је за њега свет у коме је могао да искаже своју креативност.

СЕЋАМ се да сам га уочи сезоне убеђивао да пробамо да смислимо одбрану против Шакила О'Нила, пошто је тада било велико ривалство између Лејкерса и Сакрамента. Дивац је стално говорио да Сакраменто може све, али да једино нема решење за О'Нила:

"Не можеш, Кари, њега да чуваш! Немаш никакве шансе против такве снаге!"

Ја му на то кажем:

"У реду, слажем се. Али, не може ни он тебе да чува. Ајде да га ти нападнеш. Имаш дуге руке, скочи око њега, као Касијус Клеј, плешеш као лептир, удараш као оса. Имаш распон руку 221 цм, интелигенцију, читаш ситуације у игри боље од осталих. Пробај да га оптеретиш нападом: имаш шут са дистанце, шут на други обруч, испод руке, пробај ту мало да га изнервираш, да направи неки фаул. Имаш квалитет да га намучиш...".

ЖАЛ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ТИМОМ СНОВА

КАДА размишљам о Југославији, онда размишљам о мојој екипи из Бормија. Питања шта би било да је Југославија остала уједињена и да је у Барселони могла да изведе свој дрим-тим, остаће без одговора. Тај одговор не само што мени недостаје, већ и светској кошарци. И то од оног тренутка када је Бора Станковић направио споразум са комесаром НБА Дејвидом Штерном да на Олимпијским играма могу да учествују и НБА играчи. Граница између професионалаца и аматера, као и Берлински зид, пала је 1989. (Конгрес ФИБЕ у Минхену 7. априла).

Пошто сам водио репрезентацију Немачке на олимпијском турниру, гледао сам уживо финале сад (дрим-тим) против Хрватске. Хрватска са Кукочем, Драженом, Рађом и осталима играла је прво полувреме резултатски равноправно, а онда је у другом полувремену, највише захваљујући индивидуалном квалитету, утакмица завршена убедљивим резултатом. Сигуран сам, да је Југославија играла комплетна, да би тај индивидуални квалитет компензовали играчи који из познатих разлога нису били у Барселони. Нисам баш сигуран да захваљујући осталим околностима Југославија не би добила ту утакмицу. Играло се по ФИБА правилима, критеријум и начин суђења је више одговарао европским селекцијама. Иако су они по годинама (Џордан, Бирд, Џонсон, Пипен...) у односу на Кукоча, Дивца, Дражена, Паспаља, Ђорђевића, Бодирогу... били старији, ми смо били ТИМ који је дуго година играо заједно и имао више искуства у томе како се игра - Фибина кошарка. Амерички дрим-тим је био импресиван, међутим, ни у кошарци није све немогуће. Можда да је у систему плеј-офа до две или три победе - тешко! Али, у једној утакмици, лично верујем да би то могло да се догоди.

СУТРА: НАЈЗАД СТИЖЕ ПОЗИВ ИЗ БЕОГРАДА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СТАСАВА "БЕЛИ ХАРЛЕМ“: Тријумф у Бормију донео је неописиво славље

22. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СТЕПЕНИЦЕ ЗА УСПОН НА ВРХ СВЕТА: Млад играч је као трска - брзо расте, али се и брзо ломи!

21. 12. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - МЛАДИ ВУКОВИ СА СТАРЕ ПЛАНИНЕ: Пирот је обезбедио идеалне услове за рад талентоване генерације

20. 12. 2021. у 16:15

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - БУЂЕЊЕ БОСНЕ ИЗ ВЕЛИКОГ СНА: Кад преузимаш тим нису потребне велике речи

19. 12. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације