ФЕЉТОН - ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА: Није било никаквих назнака да ће се настали сукоби смирити

СРИЈЕДА је, 8. април. Одлучујем да идем на посао, а ту испред капије се врзмају наоружана лица.

Фото Новости

Не знам коме припадају. Убрзаним кораком долазим на Клинику. Упознајем се ко ми чини екипу у наредна 24 часа. Клиника полупразна. Међу особљем нема много коментара.

Већина нас је повучена у себе. Али, неки коментаришу са усхићењем признање БиХ као државе. Дан пролази. Предвече, чујемо да је једну докторку погодио залутали метак приликом одласка из једне зграде у другу. Покушавамо да сазнамо о коме се ради.

Непосредно уз клинику налази се кран, постављен приликом градње новог објекта. Кроз прозор видимо да се тај кран неконтролисано креће по постављеним шинама. Хвата нас паника да не дође до какве хаварије. Његово падање на било коју страну довело би до великих жртава и материјалне штете. Видимо већи број наоружаних лица која се ту крећу и галаме. Наводно, неко се попео на кран и откочио га. Чују се и пуцњи. Кран стаје. Вријеме пролази. За храну се тешко сналазимо. Од нас нико неће да излази напоље, да ризикује главу. Од ручка за пацијенте преостало је нешто пуре, па смо се и ми запослени послужили.

Нема никаквих информација охрабрења, које би указивале да ће се настали сукоби смирити. Стално бринем како је отац. Улазимо дубоко у ноћ. Цијела екипа је у соби гдје пратимо ТВ програм. Улазна двокрилна врата клинике смо закључали. Негдје око поноћи неко нам звони. Пошто сам био непосредно уз врата собе за састанке, отварам их. Излазим у ходник и упућујем се према улазним вратима клинике.

ХВАТАМ лијевом руком "штеку", а десном за кључ у вратима и откључавам их. Повлачим врата према себи, и у том тренутку упада нечија нога између врата и довратника.

Истовремено угледах пиштољ у руци особе која је већ стала пред врата. Поглед ми се зауставља на цијеви пиштоља. Велика доза страха надолази у мени. Али, не губим прибраност, повлачим врата лијевом руком према себи, отварам их и кажем: "Изволите, господине!"

Измичем се два корака уназад. Револвераш иде према мени, држећи пиштољ уперен према мојим грудима. Иза њега улази човјек, висок готово два метра, са двије укрштене полуаутоматске пушке на леђима. Упечатљив ми је био његов поглед, јер су му очни булбуси разроки. Професионална деформација и у потпуно нетипичној љекарској ситуацији никада не спава у мени, помислих. Иза њега иде још један мушкарац мањег раста, са пиштољем у руци. Мени се прикључују моји сарадници. Вичу на нас, готово углас, сва тројица: "Што ви дајете свјетлосне сигнале четницима, из собе која је прекопута љекарске собе"? Ми се чудимо шта нас питају и казујемо да је то шефова соба, у којој спава др Милашевић, а даље од ње да су амбуланте и болесничке собе. Онај први што је одмах по упаду уперио пиштољ према мени, и даље га не спушта. Гура ме према унутрашњости клинике, а ја се измичем према операционом блоку. Иза њега иду његови пратиоци.

Стајем, јер не могу даље. Један од пратилаца удара ногом у врата тоалета и отвара их, мислећи да некога тамо има. У једном тренутку један од њих повика: "Дај заврши с њим".

СЕСТРА Витомира, иначе часна сестра, стајала је поред мене са лијеве стране. Одједном, као на филму, она хвата својом лијевом руком за десну подлактицу оног који држи пиштољ уперен према мени, а својом десном руком снажно мене удара у десно раме. Потом свлачи руку, у којој је пиштољ низ моју предњу страну тијела према патосу. Како ме је снажно ударила у раме, падам према десној страни и покушавам да се дочекам на раме и десном надлактицом ослоним на зид. Видим да је Витомира успјела да његову руку обори до пода.

Пиштољ му је и даље у руци. Он се потом одмиче од ње и онда ћутке окреће и креће према излазу, а за њим и пратиоци. А ја, послије свега, покушавам да се некако приберем. Прену ме глас сестре Витомире: "Јесу ли ови људи нормални?" Трзнух се и пред излазним вратима видим др Адија да се упустио у врло жучан разговор са овим непознатим људима. Поред њега стоји сестра Славица видно узнемирена.

Неко од екипе примјећује да су нам узели кључеве из врата и моли да нам их врате.

Напуштају простор. Ми се згледамо међу собом. Ништа не коментаришемо. Срећни јер се није десило нешта што би довело до најгорег, рањавања, или нечије погибије. Свиће.

Урадимо визиту и чекамо смјену. Појављује се примаријус др Дрнда. Реферишем му стање на Клиници и описујем ноћашња збивања. Саслушао ме, али никакав коментар не даје на неприлике које смо доживјели. Ни једну једину ријеч није изговорио тај, у том тренутку за мене бескрајно, филмски тајанствени човјек. Већи ме је страх тада ухватио од његове ћутње, него од оног револвера упереног у моје груди.

ПОСЛЕ те ноћи са рођаком Јанком из Сумбуловца, договорио сам се о изласку мојих из Сарајева, тј. да Јанко, са Милом Самарџићем, другом из дјетињства, дође у Тилаву, а ја са Споменком и дјецом будем у Тилави и да онда моји иду код њега. Сву ноћ Споменка и ја не спавамо. Пакујемо минимум одјеће и обуће, коју треба понијети за дјецу. Не смијемо много да носимо. Ако нас сретне неко од комшија, питаће куда идемо? Споменка се поздравља са комшиницом Радом и брзо силазимо низ степениште, јер смо на другом спрату. Улазимо у кола и возимо се кроз Добрињу. Приближавамо се Лукавици и долазимо на раскрсницу која води према Тилави. Пролазимо поред "Енергоинвеста". Већ осјећамо неку сигурност, јер срећемо српску полицију. Возим слободније и долазимо у Тилаву. Улазимо у кућу породице Џеба, наших познаника. Дочекују нас срдачно и чуде се како раније нисмо изашли?

За кратко вријеме, појављује се "стодесетка" војни камион. За воланом Миле Самарџић.

Поред њега Јанко Минић. Обојица у маскирним униформама и са наоружањем.

Поздрављамо се. Ја сам пресрећан, јер осјећам, па и видим, да моји иду на сигурно мјесто.

Споменка и синови улазе у кабину. Очи су им пуне суза. Ја се некако суздржавам. Кола крећу према Требевићу. Пролазе кроз Клек и нестају са видика. Тужни су и болни овакви растанци у рату са најближима. Гледате их како одлазе, одмичу се од вас и вашег погледа, а не знате тачно куда иду и шта их тамо чека. У рату то изгледа као да иду у маглу, којој нема краја.

Враћам се у стан на Добрињи. У току вожње нисам био изложен некој опасности, бар колико сам ја то могао процијенити. За нека два сата телефон звони, позив из Сумбуловца.

Споменка каже: "Стигли смо"! Мени пада камен са срца.

СУТРА: МУСЛИМАНСКЕ СНАГЕ НАПАДАЈУ ИЛИЏУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ: Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих

10. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА: Лекари су једини војници који не носе оружје

09. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације