ФЕЉТОН - МАСАКР У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ: Колона ЈНА пресечена је и поубијани су војници и официри

МУСЛИМАНСКЕ снаге из Соколовић Колоније 22. априла 1992. године нападају Илиџу. Има велики број погинулих и повријеђених.

Зверство Алијиних паравојних формација у Добровољачкој улици, Фото Из извештаја независне међународне комисије

Покушавам да успоставим контакт са Илиџом. Зовем оца моје супруге, а комшија Жарко своје зетове. Тешко је успоставити контакт. Покушавамо да добијемо праве вијести. У вечерњим часовима на ТВ се саопштава број погинулих и вијести да су повријеђени из насеља Осијек пребачени хеликоптером према Палама и Сокоцу. У ноћ улазимо са страхом.

Са балкона стана, који гледа према Аеродрому, видимо да се, поред кућа, копају ровови.

Видљив је минарет џамије, што указује да тамо станују муслимани. Брат и ја немамо рјешење како да помогнемо родитељима. Нисам у могућности да дајем инфузије оцу, јер их немам. Ближи се крај априла и ја 27. добијем поруку да дођем обавезно на посао, јер сам дежурни. Тога дана успијем и да посјетим родитеље. Кажем им да сам пошао на посао. Гледају у мене и не смију ништа да ми кажу. Поздравим се и успијевам болничким аутобусом, на кога случајно набасах, да дођем до Кошевске клинике.

А на нашој клиници стање исто, невјерица и страх је међу дежурном екипом. Хране нема, повријеђени пристижу. Ноћ протиче у разним ишчекивањима. Стално стижу нове информације. Међу особљем нема много разговора, осим о ономе што посао захтијева.

Дочекујем јутро. Предајем дежурство и опет на исти начин крећем кући: пјешке до трамваја и опет излазак на Ченгић Вили. Пењем се на трећи спрат до родитеља. Мајка овај пут брже отвара врата, јер ме очекује. Сусрет са оцем, поздравља ме и пита како сам прошао на послу, али ме моли да га не тјерам да једе. То је за њега мучење. Не може ништа да прогута. Разговору се прикључује брат Миленко. Све што смо се договорили, свело се на то да ја идем на Добрињу, а да Миленко остане са родитељима и помаже колико је то у његовој моћи. Враћам се на Добрињу и опет се сусрећем с комшијама и разговарам с њима, уз обострана питања шта да радимо? У наредна два-три дана ситуација се компликује и све је мања могућности да одем до родитеља, а о послу више и не размишљам.

ПРЕКО ТВ се саопштава да је Алија Изетбеговић приведен у касарну у Лукавици. Ситуација узаврела. Почетак је маја. На телевизији се појављују стравичне слике изгорјелог трамваја, погинулих војника на простору између сједишта Електродистрибуције "Валтер Перић" и Дома синдиката, прекопута Скендерије. Саопштава се да су то припадници ЈНА и по првим спознајама млади људи, војници на одслужењу војног рока. Сљедећи дан опет језиве вијести. Колона ЈНА, која је кренула из команде Армијске области испод Бистрика, пресјечена је у Добровољачкој улици и поубијани су војници и официри. У колони је био и генерал Кукањац, у пратњи Унпрофора. Масакр су урадили припадници муслиманских паравојних формација. На снимцима се види и официр Јован Дивјак, који је на мјесту збивања, човјек коме је пред рат суђено за продају оружја. У граду хаос. Код нас на Добрињи све више се чује пуцњава.

Комшиница Рада и даље је у недоумици да ли да крене из града са дјецом, али њен муж никако неће да схвати да су то посљедњи тренуци за спасоносни бијег. Њен Слободан је, наиме, убијеђен да ће разум преовладати. У послијеподневним часовима 5. маја позива ме телефоном Нада Секулић, главна сестра моје клинике. Говори ми престрашеним гласом и поручује ми да нипошто не идем на посао. Каже да је била заточена на клиници пет дана и једва се данас извукла. Пита да ли је слободно данас или сутра да наврати код мене, јер станује близу на Алипашином пољу. Кажем јој да дође. У току дана и вечери се не појављује. Улазимо у ноћ. Жарко и ја претежно смо у дијелу стана, односно ходника, гдје нема прозора, јер смо тако сигурнији. Свиће... Што се тиче хране, најчешће једем суво месо без хљеба. Слушамо радио извјештаје. Тражим Радио Београд. Потом налазим нову радио станицу - Српски радио СРНА, са репортером Ристом Ђогом. Сада имамо доста информација мимо оних из Сарајева.

ШЕСТИ је мај. Данас је Ђурђевдан, крсна слава породице Ждрале. Мука ми што не могу обиљежити овај дан са својима, али шта да се ради. Бацих поглед кроз прозор из дјечије собе и угледах сестру Наду како журним кораком иде ка мојој улици. Отворим прозор и јавим јој да ћу сићи пред улаз. Брзо се враћамо у стан. Нада испрепадана са израженим умором на лицу. Тражи чашу воде да се окријепи. Жарко је води према столици да сједне и да се ослободи мантила. Почиње да прича како је сад побјегла из стана, јер су у небодеру, гдје станује, почели да претресају станове Срба. Наставља да говори да је на клиници била пет дана и да је нису хтјели пустити кући. Јуче је успјела некако да побјегне. На клиници и КЦ влада страх и тортура коју проводи професор Коњхоџић. Успијева да се смири. Пита ме како ми је отац, а ја немам шта да јој одговорим. Изустим: "Ближи му се крај..." Нада ломи прсте, не зна шта да каже. Кући не смије да се врати. Жарко и ја, послије свих догађаја у граду и након овог доласка Наде, закључујемо да нам боравак, у нашим становима, више није сигуран. Пошто обојица имамо родбину на Илиџи, размишљамо да напустимо станове и кренемо тамо.

ВЕЧЕ пада, а пуцњава у нашем насељу све чешћа. Често се чују ударци пројектила по фасади наше зграде. Не појављујемо се поред прозора, а најчешће користимо мој ходник када разговарамо. Жарко предлаже да ујутро, седмог маја, дође по нас његов зет. Још неко вријеме смо размишљали и одлучисмо да идемо сутра. Договарамо се са Жарковим родитељима. Јављамо се Слободану и Ради и саопштавамо им нашу одлуку. Рада је узнемирена. Сва се тресе. Очи јој пуне суза. Свјесна да нас је све мање на спрату, али она и даље никако да се договори са мужем да напусте Сарајево са дјецом. Жарко позива зета телефоном и договара се о његовом доласку по нас и гдје да се ујутро нађемо. Сву ноћ сједимо у ходнику. Понешто поједемо. Причамо како да пређемо 300 метара брисаног простора до Неџарића, односно до зборног мјеста. Размишљамо шта да понесемо са собом.

Нада има само торбу. Ја размишљам да понесем документа, албуме и још неке ствари.

Одустајем од свега. Облачим се, узимам једну најлон кесу и стављам у њу мало рубља и апарат за бријање. Тако сам одлучио да не бих био сумњив да напуштам мјесто боравка.

Они који остају, већином нас гледају с презиром, јер ми припадамо онима који се налазе са друге стране. Свиће. Предајем кључ од стана Ради и Слободану.

СУТРА: Мотел "Жица" постаје болница

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ОДЛАЗАК У МАГЛУ КОЈОЈ НЕМА КРАЈА: Није било никаквих назнака да ће се настали сукоби смирити

11. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ЖИВОТНИ ЛОМОВИ И БЕЗНАЂЕ: Немам питања за мајку, јер она нема одговора на њих

10. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ДОБРИ ЉУДИ У ЗЛИМ ВРЕМЕНИМА: Лекари су једини војници који не носе оружје

09. 01. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ДА СЕ НИЈЕ РАСПАЛА... Нисам сигуран да и Југославија не би добила ту утакмицу

08. 01. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације