ФЕЉТОН - БОЛНИЦА И У МИРУ ПУНА ИЗБЕГЛИЦА: Чињеница да је дошао мир давала је снаге да се опстане
ПРОЉЕЋЕ је 1996. године. Болница је опет пуна избјеглица. Највећи број су здравствени радници и њихове породице. Сваки дан практично од јутра до навече неко тражи да му се помогне.
Готово сваки други дан неко тражи собу, неки нужни смјештај, али су болнички простори попуњени, чак и један рушевни објекат. Опет мука са храном. Велики број избјеглица се пријавио за оброке у ресторану. У болничком магацину практично нема хране ни за један просјечан ручак. И опет, као и до сада, зовем Црвени крст, неке хуманитарне организације, робне резерве. Морам споменути Милорада Говедарицу из робних резерви, који је и сад као и раније имао разумијевање и помагао болници.
Убрзо ће се појавити хуманитарна организација "Јоханитер", која ће нас у наредном периоду издашно помагати у храни и поклонити нам санитетско возило. Ја се још увијек крећем уз помоћ штака, јер носим гипс због већ поменутог оперативног захвата и доста се отежано крећем. Поред бриге за пацијенте, сада су брига и нови становници болнице. Гријање болнице успијевамо да одржимо. Али, сада имамо нови проблем који нам причињавају гријалице, које су укључене готово у свим собама гдје се се уселиле избјеглице. Пошто се ради о старим објектима, а тиме и електричним инсталацијама, стална је опасност од избијања пожара. Свето Бенић ме упозорава да се усељавањем нових станара хигијенско-епидемиолошка ситуација може искомпликовати и да се мора обратити пажња на хигијену у новонасталој ситуацији. У готово свим болничким просторијама, првенствено у болесничким собама и ресторану, зидови су прљави. Размишљам како да се организује кречење.
СЈЕТИМ се Ратка Мочевића, кога сам упознао 1992. године када сам му лијечио тешко рањеног брата. Пошто се бави молерско-фарбарским радовима, позовем га на разговор и замолим га да уђе у посао кречења болнице. Како обезбиједити материјал и новац за радове, постављам себи питање, а и Ратка само што не питам може ли шта џабе. Некако ипак направимо договор. Успијевамо да набавимо материјал и у кратком времену болница би окречена. А ја успијевам, што у новцу што у натури, да исплатим Раткове радове. У кошмару свих ових догађања успијевам да будем у вези са породицом у Подгорици путем телефона. Пошто је званично наступио мир, питају ме зашто не долазим. Већ четири мјесеца нисам био у посјети. Да их не оптерећујем и стварам им бригу, прећутао сам моју повреду и операцију. Али, кад је дошло вријеме да их посјетим, морао сам рећи шта ми се догодило. Супруга Споменка и родица Мира су изненађене зашто им раније нисам то рекао и дошао кући на опоравак и био с њима док не оздравим. Ја их убјеђујем да је операција урађена добро и да опоравак протиче добро, а због егзодуса Срба из Сарајева морао сам бити присутан у болници, па макар ходао са штакама. Пошто сам им све испричао, осјетио сам олакшање и са возачем Витом крећем на пут за Подгорицу.
ПРЕД вратима стана размишљам какав ће сусрет бити, кад ме виде Предраг и Ненад са штакама. Споменка ми је у телефонском разговору рекла да им је објаснила шта ми се десило са тетивом. Када су се врата отворила и када смо се поздравили, видим да су њихове очи упрте у моју ногу и гипс који носим. Возач Вито се вјешто укључује у разговор и даје свој коментар како то није ништа страшно, и говори им да ће гипс брзо бити скинут.
Након одмора и преспаване ноћи, настављамо да разговарамо о дешавањима у Сарајеву.
Говорим им како је исељавање било страшно. Интересујем се како дјеца уче. Споменка је укључена са Миром и њеним рођацима у рад у пицерији. Мукотрпан и исцрпљући посао, гдје температура поред пећи за печење не пада испод четрдесет степени.
Основно за прехрану моји добијају из Црвеног крста. Споменка успијева да заради да се плати кирија и нешто да остане за кућне потребе. А ја практично не доносим ниједан динар.
Успијевам да донесем нешто хране, коју добијем као хуманитарну помоћ. И опет основно питање круга моје породице: хоћу ли ја сада остати или се опет враћам? Постављају питање: ако се враћам, када ћу да обезбиједим њихов повратак назад, како бисмо опет били заједно? На сва та питања, ја нисам у стању било шта да кажем, јер, ако се враћам у Касиндо, не постоји могућност било каквог смјештаја. Већ сам рекао да не пристајем да се сврстам у колону дезертера.
ЧИЊЕНИЦА је да је дошао мир и да се очекују бољи дани. Мој ће приједлог бити да породица настави да живи и даље у Подгорици. На срећу, на спрату, у стану гдје су моји живјели, живјела је дивна породица Булајић, Никола и Перса. За све вријеме боравка били смо у срдачним односима с њима. Сваки мој долазак и сусрет с њима био је испуњен разговором и њиховим питањима: "Шта се то дешава код вас?" Булајићи су ми били једно од олакшања ако моји остану и даље ту. Након договора и тродневног боравка код породице, уз опет мучан растанак, враћам се назад.
У болници све исто: пацијенти, избјеглице, нема нафте, нема хране, лијекова. Убрзо скидам гипс. Рана је уредно срасла. Тетива има задовољавајућу функцију. Ходам и даље уз помоћ штака, али стално сам у процијепу како даље. Љекарски колегијум се знатно проширио новим колегама. Има и велики број медицинских сестара које су примљене.
Крај
Препоручујемо
ОТКРИВЕНО КАКО СУ РУСИ УШЛИ У КУПЈАНСК: Украјинци бесни - То је кршење закона и правила ратовања, ратни злочин!
КИЈЕВ је саопштио да су се руски војници, прерушени у украјинске униформе, борили да уђу у град Купјанск на првим линијама фронта на северу Украјине.
15. 11. 2024. у 18:40
"ТО БИ ДОВЕЛО ДО ПОЧЕТКА ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА" Фицо дао реч: До краја ћу се борити да Украјина не буде члан НАТО-а
СЛОВАЧКИ премијер Роберт Фицо ће се до краја одупирати уласку Украјине у НАТО, рекао је у интервјуу за кинески CGTN.
15. 11. 2024. у 19:38
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)